Preminula Alis Manro, dobitnica Nobelove nagrade za književnost

Kultura 14. maj 202418:41 5 komentara
Tanjug/Chad Hipolito/The Canadian Press via AP, File

Kanadska spisateljica kratkih priča i dobitnica Nobelove nagrade Alis Manro, koja je više od 60 godina proučavala svakodnevni život kroz prizmu kratke fikcije, umrla je u 92. godini u domu za stare u Ontariju. Bolovala je od demencije više od decenije.

Jednom nazvana „kanadskim Čehovom“, delo Manro zasnovano je na formama i temama koje književni mejnstrim tradicionalno zanemaruje.

Tek kasnije u životu, reputacija Manro je počela da raste, njene potcenjene priče o naizgled običnim ljudima u nedramatičnom malom gradu u Kanadi prikupile su niz međunarodnih nagrada, uključujući i Nobelovu nagradu za književnost 2013, piše Gardijan.

Margaret Atvud ju je jednom nazvala „jednom od glavnih pisac engleske fikcije našeg vremena“.

Salman Ruždi ju je hvalio kao „majstora forme“, dok je Džonatan Franzen jednom napisao: „Manro je jedna od nekolicine pisaca, nekih živih, najviše mrtvih, koje imam na umu kada kažem da je fikcija moja religija.”

Tanjug/Chad Hipolito/The Canadian Press via AP, File

Rođena 1931. godine u porodici farmera koji su uzgajali živinu u Ontariju i koji se bore da prežive tokom Velike depresije, Manro je otišla na univerzitet zahvaljujući stipendiji i studirala dve godine pre nego što se preselila u Vankuver sa svojim prvim mužem Džejmsom Manrom u 1951. godine.

Opisujući sebe kao „domaćicu četiri minus” tokom tog perioda – morala je da traži od muža novac da kupi namirnice – Manro je počela da piše kad god bi njene ćerke spavale, držeći se kratkih priča jer je bilo previše teško da se koncentriše na duže forme.

Njene priče prvo su objavljivane u časopisima, a sabrane su u zbirku koja je objavljena 1968. Njujork tajms ih je pozdravio kao dokaz da je kratka priča „živa i zdrava u Kanadi“.

Munro je počela da se koncentriše na pisanje romana, ali se našla u teškoj situaciji jer, kako je kasnije priznala, „u njemu nije bilo života. Nije imalo nešto udarno. Nešto u tome je bilo mlohavo.” Razdvojila ga je u zbirku povezanih priča, „Životi devojaka i žena“, koja je objavljena 1971. i ponudila je portret umetnika kao mlade devojke dok njen narator, Del, odrasta i počinje da piše u malom gradu Ontarija.

Pročitajte još

Tokom sedamdesetih vratila se u Vingam nakon što se njen prvi brak raspao 1973. godine, ponovo se udala 1976. i objavila svoju prvu priču u Njujorkeru 1977. – „Royal Beatings“, u kojoj govori o kaznama koje je dobila od oca kao dete.

Uprkos ponovljenim pokušajima, roman nikada nije napisala.

Njena težnja za autentičnošću pretvorila je Manro u hroničara seksualne politike  – od zaljubljivanja, prevare i želje.

Za Margaret Atvud „malo pisaca je istraživalo takve procese temeljnije i nemilosrdnije“ od Manro:

„Ruke, stolice, pogledi – sve su to deo zamršene unutrašnje mape posute bodljikavom žicom i zamkama, i tajnim stazama kroz žbunje.”

Njena reputacija nastavila je da raste, a usledile su i važne nagrade – Man Booker, Gilerova nagrada dva puta i Nobelova nagrada za književnost 2013. godine.

Poslednja zbirka priča, „Dragi život“ iz 2012. godine, uključivala je četiri autobiografska dela koja je spisateljica nazvala „prvim i poslednjim – i najbližim – stvarima koje imam da kažem o svom životu“.

Govoreći za Gardijan 2013. godine, Manro je objasnila da je ona „pisala lične priče celog života“.

„Nadam se da su dobro štivo. Nadam se da će pokrenuti ljude. Kada mi se sviđa priča, to je zato što me nešto u njoj radi… kao udarac u grudi.“

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare