„Rebetiko“, David Pridom: Hronika poslednje noći na margini

Majka je te godine na Loto-u imala 6+1, a taj smo novac investirali u dvonedeljno putovanje po Grčkoj našim belim Jugom 45. Jednu ili dve noći prespavali smo kog Gage, koja je nekada, na Televiziji Beograd, bila očeva sekretarica režije, kako se to nekada zvalo. Tih večeri ona mu je otkrila Sotiriju Belu i sećam se, kao da sam je juče čuo, te pesme koja je imala meni sasvim nerazumljivu strofu koja se završavala sa „…filaraki, filaraki, filaraki mu…“ (prijatelju, prijatelju, prijatelju moj…). On, mislim na mog oca, izuzimajući alkohol i duvan, nije bio sklon opijatima, ali nešto ga je zauvek osvojilo u toj muzici hašišom naduvanih lupeža koji su pevali o životu na margini po zadimljenim ilegalnim krčmama Atine, Pireja i drugih grčkih gradova. Iako joj koreni sežu sve do atinskih kazamata u vreme bavarske uprave sredinom 19. veka, ova muzika repetativnog karaktera i hipnotičkog dejstva, koja se izvodi buzukijem, baglamom (azijskom verzijom laute) i(li) još manjim curasom, svoj konačan oblik dobija sa dolaskom grčkih izbeglica iz Male Azije posle poraza Grčke u ratu sa Turskom (1919 – 1922.). Ovi „rebetesi“ i „mangasi“, skloni svakoj svakoj vrsti nevolje koju je na ulici moguće doživeti ili napraviti, opevaće život na dnu društvene lestvice, prezreni i progonjeni kao „Turci“ u vreme režima fašiste Joanisa Metaksasa, koji je težio da Grčku „očisti“ od svakog uticaja istoka. Tu počinje „Rebetiko“, grafička novela francuskog autora Davida Pridoma.

Strip priča priču „od jutra do jutra“ u životu grupe „rebetesa“, čiji su identiteti, autor sam priznaje, ispreturani u odnosu na stvarne ličnosti, ali je svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima namerna, kaže on. Oni će za (valjda) 24 sata doživeti sve što je neophodno kako bismo mi, čitaoci, razumeli vreme i kontekst – od pijanstva i tuče, preko žena koje stalno izmiču i zbog kojih se potežu noževi, kroz zatvor iz koga će, baš tog dana, Markos Vamvarakis, „patrijarh rebetika“ biti pušten na slobodu, policijski progon i (neverovatno, takvi su tipovi svuda i uvek isti) pandursko maltretiranje „sumnjivaca“ na ulici, pijanu i naduvanu noć u muzici, lomljenju tanjira i čaša o čelo i beg od racije, sve do novog jutra u kome će jedan od njih prihvatiti „nepristojnu“ ponudu, čija se „nepristojnost“ samo nazire, više kao ulični „kod“ ili „zakon“, jer u svakoj se takvoj priči o ljudima bez šansi pojavi neki Armand Asante da, kao u „Montevideu“, pokvari timski duh. Ove „naše“ probisvete ne iskušava neka žena, na protiv, ona je jedna od njih i tu je sa svojim dairama; to nije Sotiria Belu, to je Roza Eskenazi, zvezda prema kojoj se junaci ponašaju sa svim poštovanjem. Njih mami čovek koji će rebetiko sa margine nepovratno povući ka mejnstrimu.

Pridom svoje table crta tako da pogled po njima prosto leti. U dnevnim scenama, dominiraju tonovi između žute i sepije, od kojih se i sam čitalac znoji, kao da je i on jedan od ljudi koji sedi za nekim od stolova, u hladovini sakriven od vrućine. Noć boji sentimentalnim tonom plave, hladeći i odmarajući pogled koji klizi sa jednog na drugi kadar. Iz svakog od kvadrata, u kom ekipa svira pred publikom u zadimljenoj krčmi koja miriše na anis i hašiš, kao da se i sama buka različitih glasova čuje, ali… nešto nedostaje. Pridom se ozbiljno potrudio da nam „nacrta“ muziku, ali to je i većim umetnicima od njega ostajalo nedostižno. Gledajući likove koji se, opijeni i hipnotisani muzikom, izvijaju i okreću, ona, mislim na muziku, uporno izmiče. Zato sam na youtube-u, u sred čitanja, potražio Markosa Vamvarakisa, koji je puno snimao i muziku pustio na svom uređaju glasno; moj mlađi sin izašao je iz sobe gledajući me kao idiota, ali je ubrzo utekao nazad kapirajući da se nešto žešće tripujem i da će me proći. E, tu se onda sve uklopilo i „Rebetiko“ Davida Pridoma postao je celina kroz koju sam „putovao“ kao da sam i sam deo njega.

U svetu stripa je, valjda oduvek, prisutna ta dilema da li postoji autor podjednako vešt i kao crtač i kao pisac-scenarista. Pridom to nije u potpunosti i njegov je crtež ubedljiviji od naracije. Čitajući „Rebetiko“ čovek ima utisak da neki kvadrati, pa čak i čitave table nedostaju, kao da su izbačene iz neke „osnovne verzije“ za koju samo nagađamo da postoji. Ili je možda upravo u tome majstorstvo, da čoveku bude prosto žao što je priča završena, ko će ga znati… Tek, zaista, gde je i šta je nastavak? Pridom nas ostavlja da sami maštamo dalje jer je kraj njegove priče tamo gde iz mraka krčmi rebetiko stidljivo počinje da se pomalja.

Godinama kasnije, posle te „grčke avanture“, one s početka, ko god bi nam došao u kuću, morao je da sluša rebetiko sa ploča koje je Gaga poklonila mom ocu. Nisam siguran da su svi delili njegovo oduševljenje, to je ipak isto jedno individualno osećanje, pitanje senzibiliteta, šta će koga da „upali“. Kada bih morao da poredim taj „urbani grčki bluz“ kako ga zovu, sa nečim nama bliskijim, ja umetnost Markosa Vamvarakisa i drugara ne znam sa čijom bih poredio, osim u onom, za otpadnike, specifičnom „pathosu“, koji svuda ima isti karakter, svirao ga gitarom, harmonikom, sintisajzerom ili buzukijem. Ali, za razliku od Šabana Bajramovića koji je od malog puža tražio da mu proda kuću, a ovaj ga otkačio jer je znao da je „kupac“ izgubio karte na barbutu, rebetiko zove Stavra da zapali hašiš i da dâ i stolaru Jorgosu, vozaču Janiju i prevarantu Batiju. Onolike su čaše i flaše olupane o glave uz Muharemovo „…zašto su ti kose pobelele druže“, ovi Pridomovi „mangasi“ pevaju o batinama koje čekaju tipa koji ih izaziva.

Tekstovi rebetesa, kada čovek malo razmisli, pre liče na tekstove repera/hip hopera/trepera, kako god sada zvali recitovanje uz ritam, ali i jedno i drugo je nekakav bluz, ako je bluz ta muzika marginalaca, što plače kada se svira. Danas su naravno stvari drugačije, ništa nije duže od ruke kapitala. Rebetiko je na svetlu dana i među Grcima je, kažu, veoma popularan.

Što se Pridomove priče tiče, nagrađivanom „Rebetiku“ je mesto u svakoj biblioteci koja drži do grafičke novele. To je tematski originalno, umetnički vredno i vrhunski štampano izdanje, koje je u Srbiji izdao novosadski „Komiko“. U Srbiji je na tržištu već osam godina (prvo izdanje originala je iz 2009. godine), ali u veoma ograničenom tiražu – primerak koji sam ja kupio jedan je od svega 500. Zato je svaki novi primerak koji se pojavi u prodaji vest u pravom smislu te reči. Ako volite tu vrstu umetnosti, mislim i na strip i na rebetiko, morate imati „Rebetiko“.
Autor:

Peđa Obradović