Kako je govorio Jagoš Marković za N1

Reditelj Jagoš Marković, koji je preminuo danas u Beogradu u 57. godini, za N1 je krajem prošle godine rekao da je u celom svetu došlo do apokalipse duha i sistema vrednosti, da se nikada više nije govorilo o toleranciji i empatiji, a da ih nikad manje nije bilo... Naveo je da je ostao svoj i slobodan jer nije imao drugu opciju. I istakao da ga i dalje opčinjava pozorište.

Dodao je tada i da će zauvek pamtiti premijeru Šekspirovog Magbeta u njegovoj režiji zbog njegove zahvalnosti, „zahvalnosti zbog aplauza“ koji je dobio. Nema sektora koji nije goreo za ovu predstavu, kazao je tada sagovornik N1, dodajući da je reditelj bez drugih – ništa.

„Ja sam sada ispunjen lepotom našeg zajedništva, mene i dalje opčinjava pozorište“, naglasio je.

U intervjuu za N1 govorio je i generalno o upadanjima u zamke sopstvenog vlastoljublja.

„Jako je važno da smo što je više moguće okruženi iskrenim ljudima, koji će nam reći kad smo najniži deo sebe okrenuli… Mira Stupica je govorila – „ima mnogo nas u nama“… (Da nam kažu) Kad smo onaj šut iz nas izvadili… A te ljude najčešće mi sami oteramo od sebe, kad upadnemo u fazu da verujemo da smo ono što nismo“, naveo je.

Marković je ocenio da na celoj planeti vlada ludilo i da je srušen sistem vrednosti.

„Ovo je apokalipsa duha i sistema vrednosti… Sigurno se desila. Svako misli da je potcenjen, a da je onaj drugi precenjen. Malo ljudi znam koji misle da onom čoveku pored pripada to mesto koje ima, sada pričam o društvenom statusu. Vidite koje je to samoljublje i volja za moći. Dučić je rekao ‘sva su poređenja kobna'“, podsetio je poznati reditelj, dodajući da su njega stavili na mesto na kom se nalazi i da pola veka misli kako to da opravda.

Prođe ovaj vladar, prođe onaj vladar, stalno se nešto čeka s njima, i prođe i naš život, kazao je tada Marković, dodajući da ne treba kukati i žaliti se.

„Neće nikad doći bolje vreme u kom će doći pravde – ne, to je u nama, to moramo sami. Svi su ti vladari i suvladari pokazatelji našeg kolektivnog delovanja – mi to biramo, mi to glasamo“.

Naglasio je odgovornost i slobodu – za koje je kazao da su povezane. Dodao je da su za njega kukanje, žaljenje, suđenje „sve delikti spram duše i duhovnosti“ koja je potpuno prognana.

„Nikad više priče o toleranciji, nikad manje tolerancije… Empatija – i ta reč je u modi, sve je empatija a nigde empatije“, istakao je.

Preispitivanje i strogost prema sebi nas čuva, naveo je Marković.

Reditelj se jednom prekrstio pred kioskom, jer kako kaže, ono što je video je afirmacija nasilja.
„Govorim da se ne damo kontaminirati, da se ne damo trovati, a da je trovanje ogromno sa svake strane, to je zlo“, dodaje.

Kazao je da je slobodan i svoj i da je takav jer nema drugu opciju.

„Nemam drugi model, takvi su mi moji Markovići, otac, đed, ja drugačije ne mogu, ni po kojoj ceni. Tu nema moje zasluge. Meni je biti slobodan i svoj – pitanje opstanka, a život je hteo da ja dobro prođem… Tu nema moje zasluge“, zaključio je.

Za stvarnost nemam lepih reči, ali život je veći od toga

Posle premijere predstave „Čudo u Šarganu“ kazao je za N1 da je to delo jako dugo želeo da radi, a postavljanje tog komada na repertoar JDP donelo mu je intimnu satisfakciju da je nešto svoje iz duše uspeo da da.

„A to je najveće, boli samo ono što nismo dali, i važno je da dajemo što više toga. Imam intimni repertoar dela koja su meni važna, a Šargan je jedno od njih“, kazao je u aprilu prošle godine.

Marković je naveo da je taj komad sigurno klasika i u najuži izbor drama na našem jeziku Šargan bi morao da uđe.

Dela Ljubomira Simovića značila su mu beskrajno mnogo i ogroman je bio izazov postavljati novo delo tog autora, nakon Hasanaginice i Putujućeg pozorišta Šopalović.

„Koliko god da sam ga radio, svaki put čovek je svestan zadatka i toga da mora ozbiljno da se koncentriše za takvu partituru, Hasanaginica ide 20 godina, Šopalovići isto idu, imao sam neki predznak da može da se desi da bude jako dobro, ali ništa vam to ne znači kad stanete pred glumce i onu partituru i idete od nule“.

„Mene Šargan leči, leči mi dušu, jer Simović osuđuje greh, ali ne i grešnika. Tako on gleda na ljude i to je meni jako blisko, ljudi smo: najgori, najbolji, sa snovima, nadanjima, blatom. Ja sam mu rekao, Ljubo, nisam ja ništa bolji od svih tih likova“, dodao je reditelj.

Kazao je i da je u ovom vremenu posebno teško mladima, jer je sve protiv mladosti, ali oni će svi uspeti.

Pozorište danas mnogo je bolje nego naša stvarnost i bolji je deo naše stvarnosti. „Kako ti ljudi uspevaju da se svako veče digne zavesa, ja im se divim.“

„Za stvarnost nemam lepih reči, ali život je veći od toga i ne smemo uprkos kritičkom mišljenju, ne smemo zaboraviti zahvalnost za život. Ponekad mislim takvi smo kakvi smo, da smo za bolje bilo bi nam bolje, kada govorimo o toj stvarnosti u društvenom smislu. Mislim da čovek mora da uzme odgovornost sam za ono što on može“.

Pozorište može da utiče na čoveka, može da čoveka čini boljim, smatrao je reditelj.

„Pozorište utiče tamo gde može i treba i ogoroman je njegov domet, ali ne može da menja društvo. A ko to može, pa mi biramo te vlasti“, dodao je.

Bez publike nema pozorišta, kazao je Marković.

„Publika se zaboravlja zadnjih godina, ali bez spoja scene, glumaca i publike nema teatra. U pozorište ne ide publika rijalitija. I to što su nam sale pune, to je moja radost. Za tu publiku radim, ja ih ne poznajem, ali znam da oni postoje i oni se sklone kao reka ponornica, njih nema na palanačkom korzou, na jefitnim prestižnim skupovima raznih koktela i korzoa malograđanskih, ali ja znam i da će taj Beograd doći na predstavu i oni dođu. A to baš nije lak repertoar. Ta pubilka je stvarno razlog još jedan više i više da se trudimo i radimo“, rekao je reditelj i dodao da nam je publika fenomenalna.

„Što se stvarnosti tiče, nadam se da ćemo prestati da kukamo, da će svako preuzeti odgovornost za svoj dan, da se presabere gde je pogrešio, počevši od mene… jer valjda je to sloboda i odgovornost i to ide jedno sa drugim“, zaključio je Marković.