Tamara Đenadić o debitantskom romanu: Preispitivanje nije lakši, ali je svakako kvalitetniji način življenja

Knjiga prati Predraga Jovanovića, uspešnog agenta nekretninama, koji uživa u životu koji je izgradio zahvaljujući svom trudu i posvećenosti. Nakon što je prošao kroz bračnu krizu i razvod, Peđa nastavlja utabanim stazama, trudeći se da zadrži stabilnost i rutinu.

Međutim, njegov naizgled miran život počinje da se komplikuje nakon jednog nesrećnog događaja i misterioznog susreta koji će promeniti sve. Suočen sa nizom bizarnosti koje polako preuzimaju kontrolu nad njegovom svakodnevnicom, Peđa se okreće jedinoj osobi koja mu još uvek pruža iskrenu podršku – bivšoj supruzi Milici. Uz njenu pomoć i pomoć doktora R, čiju stručnost često dovodi u pitanje, Peđa započinje put samospoznaje i borbe za sopstveni razum.

Da li je veća opasnost u onome što ne znamo o svetu ili u onome što ne želimo da znamo o sebi?

Spoljni svet nas može povrediti, naterati da se osećamo uznemireno i neshvaćeno. Međuljudski odnosi često umeju da budu iscrpljujući, a svesni smo i koliko ljudi mogu da budu okrutni. Srećom pa postoje oaze dobrih i dobronamernih ljudi koji nam pružaju oslonac i utočište od te okrutnosti. Ipak, kada ignorišemo unutrašnji svet, on nas može mnogo ozbiljnije razoriti. Kada izbegavamo iskrene razgovore sa sobom o emocijama i postupcima to nas dovodi do udaljavanje od sebe. Ako nismo bliski sami sa sobom, teško da možemo biti kvalitetno bliski sa drugima.

Postoji li tema ili motiv koji te prati iz knjige u knjigu?

Identitet, pitanje autentičnosti i svakodnevica odnosa sa najbližima. Ovim pitanjima se bavim ne da bih donela zaključak već da bih sebi i čitaocima otvorila što više pitanja. Odgovori ne moraju da nam budu tačni, ali je bitno da ne prestanemo da se pitamo. Ja verujem da preispitivanje nije lakši, ali svakako jeste kvalitetniji način življenja.

Šta tačno pravi buku u poljima lavande?

Prema dosadašnjim komentarima čitalaca, mnogo stvari pravi buku u mirnim poljima lavande svakog od nas. Ovaj roman, načelno, govori o čoveku koji spolja deluje stabilno – uspešan, uhodan, u rutini. Iza te spoljašnje slike skriva se praznina: nedostatak empatije i odsustvo spoznaje odgovornosti za sopstvene izbore i dela. Skriva se još mnogo toga, ali je na čitaocima, isto koliko i na meni kao autorki, da otkriju i prepoznaju.

Iz naslova se dâ zaključiti da je buka nešto loše, ali nije uvek nužno tako. Kada nas okružuje tišina, to može da znači i da više nikoga ne čujemo. Ona nam jeste potrebna, jer buke ima previše. Međutim, kada nestane empatije nastupa druga vrsta tišine; ona koja ne odražava mir, već je izraz saučesništva u raspadanju lične i društvene odgovornosti.