Beogradska premijera filma "Telenovela sivo u koloru" scenariste i reditelja Filipa Martinovića očekuje nas 15. septembra na Beldoks festivalu.

Rođen u Beogradu, odrastao u Barseloni, u ovom filmu Filip postavlja sebi jedno naizgled jednostavno pitanje – odakle sam? U potrazi za odgovorima, zajedno sa Ašom, Etiopljankom čija je prošlost još komplikovanija od njegove, odlutaće na mnoga daleka mesta i provesti nas kroz elemente drame, fikcije, sapunica i komedije, a zastupljen je i fenomen ogromnog uspeha latino-telenovela na Balkanu.

“Ja sam odrastao i polovinu svog života proveo u Barseloni a drugu polovinu ovde u Beogradu odakle vodim poreklo, tako da osećam da podjednako pripadam u oba društva, pa kada me ovde pitaju – odakle si, kažem sa Konjarnika, a kada me to isto pitaju u Barseloni onda kažem iz nekog svog kraja tog grada u kome sam odrastao”, odgovara na pitanje odakle je zapravo, Filip Martinović.

Balansirajući između planiranog i spontanog, postigao je specifičnu i spontanu dinamiku filma koja mu je donela i sudbinsku ljubav.

“Jedino što je bilo planirano da se snimi u celom filmu bio je odlazak u Barselonu, tamo sam doveo jednu malu ekipu i odatle smo krenuli sa snimanjem. Ovaj grad je bio početna tačka i uvek smo bili otvoreni, pripremljeni da izazovemo neke situacije koje će nas odvesti na druga mesta. Najbolji primer onoga što se dalje događalo je da sam na samom početku snimanja upoznao svoju sadašnju suprugu Ašu, koja, naravno, nije bila planirana, međutim po intuiciji sam je pozvao da snimimo jednu scenu u kojoj ja nju zovem da dođe u Beograd. Aša nije ni znala šta je Beograd ali je pristala, tako da je taj događaj prilično uslovio dalji tok filma. Aša je postala bitan lik i zajedno sa njom smo pošli na različita putovanja sa željom da se iznenadimo kada dođemo tamo. Odlazili smo na mesta nenajavljeno, stvari su se dešavale ispred naših očiju a mi smo bili spremni da ih prikupimo i iskoristimo za film”, objašnjava Martinović.

Mala ekipa koja je realizovala film doprinela je intimnoj atmosferi ali ne samo tome.

“Oduvek mi je bila ideja da radim sa svojim drugarima sa fakulteta i velika zasluga je baš njihova. Bilo mi je potrebno da imam malu ekipu u koju imam poverenje. Snimljeni su mnogo dobri kadrovi koje nisam ni gledao jer sam bio ispred kamere baveći se situacijama. Napravila se stvarno dobra konekcija i zaista su oni – Marko i Luka – jako mnogo pomogli. Bukvalno su bili kao jedna nevidljiva ekipa koja me prati i zahvaljujući tome smo dostigli ne samo osećaj intimnosti u scenama u filmu, već i postigli toliki broj lokacija i veliku raznovrsnost, što, kada bi ekipa bila veća, zbog budžeta ne bi uspeli”.

Za potrebe ovog filma je snimljena i jedna prava telenovela. Za fenomen ovih serija Filip je saznao tek kada je došao u Srbiju.

“Moj prvi susret sa španskim serijama, kako ih ovde zovete, bio je kada sam kako mali dolazio u Beograd da posetim rodbinu i nailazio na ljude koji mi se obraćaju na španskom ali to je bio čudan španski jezik. Govorili su mi da su pričali španski zbog tih serija. Taj moj prvi susret je zaista bio i pomalo traumatičan”, priznaje Filip.

“Dolazio sam iz potpuno drugačijeg društva i predstava Španije i španskih serija za mene je bila potpuno drugačija. To je nešto što me je celog života pratilo a bilo je i početna tačka za snimanje ovog filma. Postavili smo oglas na fejsbuku i pozvali ljude na veliki kasting za špansku seriju ali pod uslovom da nisu glumci, već veliki ljubitelji ovih serija. Odziv je bio ogroman, došlo je više od 80 ljudi sa svih strana Srbije tokom jednog vikenda. Tražili smo od njih da pripreme jednu numeru, improvizaciju, odlomak, pesmu ili nesto slično, tako da smo poput žirija šou programa za izbor talenata primili te ljude i gledali šta su nam pripremili. Zaista bilo je tu mnogo zanimljivih anegdota i scena koje, nažalost, nisu ušle u film. Interesantno je što kako bi nam oni prikazali svoju numeru, tražili bismo od njih da se predstave i otkrili tako da se radi o fenomenu velike popularnosti jer jedan dečko se predstavio kao doktor – završio je medicinu, imali smo arhitektu, profesorku matematike. U narodu je ostala ta ljubav prema španskim serijama koja nije samo gledanje već i specifična prenaglašena interpretacija. Na kraju, od tog kastinga izabrali smo nekoliko glumaca koje smo pozvali da snimimo scenu koja je rekonstrukcija jednog bitnog trenutka u mom životu, a to je odlazak moje porodice zajedno sa mnom za Španiju I to je snimljeno u tom stereotipnom – španska serija maniru”, priseća se naš sagovornik.

Film „Telenovela sivo u koloru“ imao je svoju svetsku premijeru ove godine na Festivalu u Malagi.

“Radi se o najvećem festivalu filma na španskom jeziku. Mi smo verovatno bili prvi film istočnije od Španije koji dolazi na taj festival i to je za mene bila posebna čast zato što smo imali premijeru kod kuće, u Španiji a sada će na Beldocsu biti takođe domaća premijera. To je bilo zanimljivo iskustvo. Tamo nismo prošli previše zapaženo jer se radi se o velikom festivalu ali jako je zanimljivo što je premijera izazvala veliko interesovanje eks-jugoslovenske dijaspore koja živi u Španiji i koja je napunila salu. Skoro jednu trećinu sale činili su Balkanci i bilo mi je jako drago što je film uspeo da komunicira upravo sa ljudima koji imaju veze sa mojim životnim tokom”, kaže reditelj o svojim utiscima iz Malage.

Pred beogradsku premijeru veoma je srećan, a i nestrpljiv.

“Ovo je moj prvi film koji sam radio sa puno truda i ljubavi i jedva čekam da ga prikažem beogradskoj publici i svojim drugarima, prijateljima i saradnicima. 15. seprembra će biti projekcija filma i nadam se da će ga publika primiti otvorenog srca”, kaže Filip Martinović.