Odbornici Grada Valjeva na poslednjem zasedanju, 24. maja, doneli su odluku da se baletskom umetniku svetskog glasa Miloradu Miškoviću, koji se uz Nurajeva smatra najvećim baletskim igračem 20.veka, podigne spomenik u rodnom Valjevu.
Inicijativu je još 2015. godine pokrenula Fondacija Milorad Mišković, podržalo Ministarstvo za kulturu i informisanje, a u realizaciju ove ideje Grad Valjevo je sada pristupio.
Povezane vesti
Spomenik visine 2,6 metara, rađen po idejnom rešenju akademskog vajara Dragana Nikolića, koje je pobedilo na konkursu organizovanom još pre osam godina, biće postavljen na platou u neposrednoj blizini početka glavne, Karađorđeve ulice u Valjevu. Spomen obeležje će biti na postamentu u centru fontane.
Sredstva za spomenik, kao i za buduću fontanu i parterno uređenje, biće izdvojena iz budžeta Grada Valjeva dok će, kako je navedeno, tačan obuhvat lokacije za spomenik i prateći sadržaji biti određeni u proceduri dobijanja idejnog rešenja.
Milorad Mišković je rođen u Valjevu 26. marta 1928. godine. Otac Dušan, rodom iz valjevskog sela Bačevci, držao je trgovačku radnju u Ulici kneza Miloša u centru Valjeva. Majka Živka Mišković, devojačko Maksimović, bila je iz Požege.
Milorad se sa roditeljima i starijim bratom Radomirom 1932. godine preselio u Beograd. Upisao se u baletsku školu Nine Kirsanove u Beogradu 1942. godine. U Pariz je odbegao 1946. godine, da bi se u Beograd prvi put vratio 1966. godine, kada je, već, bio poznat i priznat umetnik u svetu.
Mišković je poslednji put posetio rodno Valjevo u januaru 1992. godine, kada je učestvovao na obnovljenom Svetosavskom balu u hotelu „Grand“.
Umro je 21. juna 2013.godine, u 86. godini u Nici, gde je proveo poslednje godine života.
Sećanje na prvi i poslednji susret u Valjevu sa svetskim priznatim umetnikom, tada je prenela ugledna valjevska novinarka Ljiljana Kecojević u tekstu „Čežnja za rodnom kućom“ u tadašnjem valjevskom mesečniku „Revija Kolubara“, čiji deo prenosimo.
„U voskarskoj radnji gospođa Milanka je zbunjeno slušala ko je gospodin koji posle 60 godina prvi put dolazi u kuću u kojoj se rodio. Samo je ćutljivo slegala ramenima. Jedva sam se uzdržala da je u njegovo ime zamolim da vidi stan na spratu. Niti ga je ona ponudila, niti se Milorad usudio da je za to pita. Stajao je tako u sred radnje gledajući u njene niske stropove i duboku, tamnu pozadinu mrmljajući ’Da, to je bilo ovde’. Izašli smo na zaleđeni trg. Pamteći svoje iskustvo susreta sa kućom detinjstva, pitala sam ga da li je i u njegovoj sve isto kao što pamti, samo manje jer smo mi bili mali. Nasmešio se, priznavši da je baš tako. Mraz nam je uveliko ledio dah. Njemu je došlo vreme za doručak u ’Grandu’, a meni za montažu reportaže o Svetosavskom balu. Koliko znam nikada više nije dolazio u Valjevo. Nisu ga ni zvali. Monografiju o Miloradu Miškoviću, Princu igre i Najdivnijem cvetu Pariza, umesto Valjevaca objavili su njegovi beogradski prijatelji i poštovaoci. Nama preostaje da mu barem na rodnoj kući postavimo spomen obeležje. Verovatno to neretkim Valjevcima neće ništa značiti, ali mnogim gostima i turistima hoće. Neki će i zbog te kuće doći u Valjevo. Jer, samo oni koji nikad nisu bili otrgnuti od zavičaja ne razumeju čežnju za zavičajem i tragovima ranog detinjstva. Tu se zametnula klica svega što smo kroz život bili i jesmo“, napisala je tada Kecojević.
Komentari ()
Vidi sve komentare