Vuk Ršumović: Ništa nam ne uliva poverenje, još gore - ostajemo bez nade

Prošlo je deset godina od premijere nagrađivanog filma "Ničije dete", čiji scenario i režiju potpisuje Vuk Ršumović.

Na pitanje da li postajemo „ničiji ljudi“, Ršumović odgovara da trajektorija kojom idemo nije dobra. "Ništa nam ne uliva poverenje i što je još gore - ostajemo bez nade. Sve ono što se dešava u našem društvu, nakon 3. maja je strašno deprimirajuće i teško je pojmiti na koje nas sve to načine razara - razara nas emotivno sve što se dešava, a ne možemo ništa", navodi gost emisije Da sam ja neko.

Kreatori našeg svakodnevnog života su, kako Ršumović kaže, pragmatični. Njihov način komunikacije je izuzetno manipulativan, obraćaju se određenim uverenjima i vrednostima koje ljudi imaju i na taj način i upravljaju svima nama, navodi.

"Način nije da se spuštamo na njihov nivo, to nije rešenje. Tako dodatno osnažujemo tu njihovu ksenofobnu, fašističku liniju, koja je protivna modernim shvatanjima, u svakom smislu regresivna”, dodao je.

Navodi da je važno naći sopstveni “okvir” kroz koji ćemo osnažiti svoje stavove, jer je mnogo stvari u našem društvu koje su deprimirujuće.

Govoreći o filmu “Ničije dete”, a koji se temelji na poluistinitoj priči, Ršumović objašnjava da filmska industrija jeste i može da nastavi da stvara pozitivne sentimente među građanima Srbije i regiona.

“Film je bio uspešan u regionu… Pokazao je da mnogo ljudi želi da se povežemo na način koji nije konfliktan, koji se ne zasniva na netrpeljivosti, već na kreativnosti, zajedništvu, pozitivnim idejama i mislima… To je nešto što je film postigao”, navodi on.

Na pitanje da li bi mogao da nastane film koji bi mogao da nas poveže kao “Ničije dete”, Ršumović kaže da je jedan već u pripremi. Radi se o kratkom dokumentarnom filmu, jednoj intimnoj priči, koji se bavi Katarinom Martinović, jednom od dece stradale3. maja. Ršumović smatra da je ovaj film važan za današnji period beznađa i da u nama može probuditi i pozitivne emocije, a ne samo tugu i bol.

Na pitanje šta bi uradio da je on neko, kaže da njegov otac, pesnik Ljubivoje (Ršumović)kaže da bi nas dao Japancima, da oni upravljaju. I sam on bi verovatno, kako kaže, slično nešto uradio - raščistio političku scenu gde bi doveo neke druge ljude da upravljaju državom i da se pozabave nama, „možda ne Japance, ali svakako neke mlade ljude“ pa da onda vidimo za neko vreme šta bi od nas bilo.