Zašto je ples i dalje marginalizovana umetnost?

Kultura 20. apr 202316:41 3 komentara

Ples je danas i dalje jedna vrlo marginalizovana umetnička oblast, i dalje nema dovoljno vidljivu javnu institucionalnu podršku, i u smislu finansijske podrške ples je na dnu lestvice, i možda je u tom smislu na goroj poziciji nego pre 40 godina, ocenjuje Igor Koruga, govoreći o radu na svojoj novoj plesnoj predstavi “Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom”.

Ova predstava, u produkciji Stanice Servisa za savremeni ples, biće premijerno izvedena u Bitef Teatru 20. i 21. aprila. Polazna želja u kreiranju ove plesne predstave jeste pitanje: na koji način arhiviranje plesne umetnosti može biti umetnička praksa? Autorovo istraživanje ove želje odvija se kroz transgeneracijsku kreativnu razmenu sa šest koreografa/reditelja/plesača/izvođača lokalne nezavisne plesne scene: Nelom Antonović, Anđelijom Todorović, Jelenom Jović, Tatjanom Pajović, Borisom Čakširanom, i Sanjom Krsmanović Tasić.

Koruga kaže da je pošao od ideje: šta ako bismo hteli da napravimo čvrstu istoriju o plesu, tj da arhiviramo konkretne pojave iz perioda unazad 40, 50 godina. „Ali kad to pomislite, suočite se sa tim da informacije do kojih bismo hteli da dođemo nisu tako lako dostupne, jer nemamo neki arhiv zvanični institucionalni, kada je reč o plesu, već podatke o plesu koji su u različitim npr pozorištima, privatnim arhivama umetnika, zapisima, u Arhivu ponešto, ali to su sve raštrkane informacije, pa je odmah sama ideja da imamo arhiv – nemoguća.“

N1

„S druge strane, prakse kojima želimo da se bavimo su plesne prakse, moderni i savremeni ples, koji su se tokom poslednjih 50 godina pojavljivali ili nestajali od perioda do perioda, u odnosu na različite društvene i političke okolnosti. Pa je arhivirati takve prakse izazovno, nije lako i zahteva strpljenje“, dodao je.

U ovoj predstavi imamo šest umetnika jedne generacije koji dele različite društveno-političke promene poslednje četiri decenije i to kako su uspevali da se održe kao umetnici i da se bave plesom u tim godinama. Negde su se sretali, negde nisu, ali zajedničko i individualno iskustvo je onaj prostor koji smo pokušavali da arhiviramo kroz predstavu.

„I ceo autorski tim i šest umetnika, imali smo transgeneracijsku razmenu, delili smo iskustva kako se radilo nekad i danas, ono što je meni ostalo šokantno na neki način jeste da kada govorimo o održivosti rada bez obzira na to koji je vremenski period u pitanju, okolnosti su vrlo slične, i okolnosti u kojima se umetnik nađe su manje više iste. To je ono što mi ostaje kao glavni zaključak svega“, navodi Koruga.

Ples je danas i dalje jedna veoma marginalizovana umetnička oblast, i dalje nema dovoljno vidljiivu javnu institucionalnu prepoznatljivost i podršku, u smislu finansijske podrške od javnih institucija ples je na dnu lestvice, i možda je u tom smislu na goroj poziciji nego pre 40 godina, kada su igrači ipak mogli profesionalno da rade, da predstave realizuju, da imaju profesionalni tok koji je imao stabiliniji kontinuitet nego što je to danas. Danas je to više: ima pa nema, malo može, malo ne može, ocenjuje Igor Koruga.

„Jedini kontinuitet bio je diskontinuitet“

Nije da su druge oblasti u mnogo boljoj poziciji, navodi on i dodaje da je kultura generalno u lošoj situaciji, ne postoji velika podrška, a s druge strane istorija plesa nije imala kontuinuitet kakav su imale druge umetničke oblasti – jedini kontinuitet bio je diskontinuitet.

„Savremeni i moderni ples pojavljivao se u nekom obliku kroz balet, sletove, performans sedamdesetih. Ali to nije nešto sto je moglo da govori da je postojala čvrsta istorija razvoja, kao pozorišna umetnost. Dakle, naslovom “Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom”.se ne misli da ne možemo to da uradimo ili da ćemo biti neuspešni, nego da čvrsta istorija plesa ne može ni da se desi jer je bila u takvim okolnostima da nije imala jasni kontinuitet.“

Živimo u vreme u kojem se nameće da sve što radimo i pravimo mora da bude uspešno, i ako nije uspešno – mi kao individue nismo ostvareni. Ja mislim da što smo više neuspešni to smo ranjiiviji. Odupiremo se tome da dostižemo nametnute ideale, disciplinovane ideje kako treba da izgledamo, kako treba da se ponašamo, šta treba da budu vrednosti za kojima tragamo. Neuspeh ne znači da smo loše osobe, nepotpune i da ne možemo da budemo deo ovog društva, već i da možemo da imamo prostor i vreme za sebe, u kojem uspevamo da zadržimo zdrav razum, a sasvim je svejedno da li ćemo uspeti da dostignemo neke ideale pre ili kasnije. Ne moramo sve odmah sada, nekada je sasvim ok imati uspeh i kasnije, šta god uspeh značio.

Govoreći o šestoro umetnika izvođača, sa kojima je radio, Koruga je kazao da su to kolege koje zna čitavu svoju profesionalnu karijeru. „I bilo mi jako drago i uzbudljivo da se sretnemo, i da imamo generacijske susrete u kojima je jedna generacija razmišljala na jedan način o plesu, dok moja generacija pristupa tome drugačije. Jako zanimljivo je bilo da jedni od drugih učimo, kroz razgovor i rad sam saznavao i istoriji plesa nešto što ne možete da saznate iz dostupnih dokumenta, arhivskih materijala. To su vrlo suptilne, specifične priče, iz iskustva umetnika uspevate da dobijete drugačiju sliku o plesu i našem društvu, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih… pogotovo ako pričamo o tome kako opstajati kao umetnik. Kako opstati kao umetnik 2000-ih i danas, to su potpuno različite situacije, ali opet neke sličnosti postoje.“

Umetnica i jedna od izvođača u ovoj predstavi, Nela Antonović, rekla je da je najstarija u ovoj grupi.

„Pedeset godina tačno radim u ovoj oblasti plesa, i mogu da kažem da bez obzira na političke, društvene, socijalne i druge kulturne promene – niko od nas nije prestao da radi. Ovo sad što se dešava je stvarno teško, vidim da je mnogo teže mladim umetnicima iz plesa da se iskažu. Više ih je, a sve je manje novca koji se odvaja za ovu oblast, dolazimo u situaciju da ljudi dosta rade i ne mogu da urade, jer treba preživeti, to su samostalni umetnici koji od svog rada zarađuju i opstaju, a suština je da se ova oblast umetnosti ne prepoznaje, a sagledavam taj problem koji je sve veći i veći iz godine u godinu“, kaže ona.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare