Aleksandar Šapić – od mlade nade Demokratske stranke do tvrdokornog nacionaliste

Lični stav 07. apr 202408:06 41 komentara
N1

Predsednik Privremenog organa grada Beograda Aleksandar Šapić najavio je da će pokrenuti inicijativu da Kuća cveća, odnosno Muzej Jugoslavije, postane muzej srpske istorije, a da se Josip Broz Tito koji počiva u njoj vrati u Kumrovec.

Na surovom populizmu koje ne tako suptilno prelazi u jeftini, ali teški nacionalizam nekadašnje Tadićevo vaterpolo čedo, izniklo u Demokratskoj stranci, gradi svoju političku karijeru. Deluje da njegova agenda ima smisla samo za one sa kratkoročnim pamćenjem.

Gde je bio Aleksandar Šapić kao bivši zamenik Dragana Đilasa da predloži izmeštanje Titovih ostataka u Kumrovec? Šta je tada bio „najlepši proplanak u Beogradu“ kako je Šapić nazvao lokaciju na kojoj se nalazi muzej, koji po njegovom mišljenju danas nije adekvatno mesto za memorijal Brozu, dok su bombardovane zgrade generalštaba sasvim korektna lokacija da na njima Džared Kušner, Trampov zet, gradi hotel i lukrativne stambene objekte.

Kome poslati grbove Zvezde i Partizana?

Gde je autoritativni i dosledni Šapić da predloži da se i petokrake sa grbova Crvene zvezde i Partizana pošalju istim vozom za Kumrovec. Ili su i za njega navijači, kao i za predsednika tema u kojima nema nikakav uticaj?

Kompletan Novi Beograd izgrađen je za vreme istog tog komunizma, dok se sada nekoliko zgrada u Beogradu na vodi predstavlja kao najveći neimarski poduhvat, još od građenja piramida.

Samo za vreme Branka Pešića nikli su most „Gazela“, Mostarska petlja, Terazijski tunel, Palata Beograđanka, hotel „Jugoslavija”, ogroman broj sportskih objekata, i više od 80.000 stanova u novoizgrađenim naseljima. Pokrenuti su BITEF i FEST, pa su u Beograd dolazili Bernardo Bertoluči, Miloš Forman, Vim Venders, Sofija Loren, Katrin Danev, Robert De Niro, Marčelo Mastrojani, Džek Nikolson, Đina Lolibriđida.

Nije ovo oda komunizmu, već rampa licemerju. Ne možeš istovremeno ćutke da uzimaš ono što ti odgovara, dok paralelno to isto pljuješ zarad svojih političkih poena.

Povezano:

Komunizam, kapitalizam, partizani, četnici, amerikanofili, rusofili. Nema kraja igranci kao u filmu „Tri karte za Holivud“ koji nas je najbolje opisao. Da nema svega navedenog tukli bi se oko toga ko je za Betmena, a ko za Robina.

Pristojni ljudi u komunističkoj kući svakako neće pričati o Draži, kao što u četničkoj neće spominjati NOB, ne oduzimajući prvima da kao pobednička strana „nemaju o čemu da debatuju“ ni drugima da su „na silu skrajnuti kao većina“.

Prošlost, koju retroaktivno valutiraš kao pogrešnu ne možeš da brišeš, jer tako brišeš samog sebe. Nisu u Moskvi rušili Staljinove zgrade, niti u Rimu Cezarove.

Posebno čudi činjenica da deda Aleksandra Šapića nije iz Topole, već iz sela Blatuša, pokraj Karlovca, regiona u kojem su od ustaških kama stradali Srbi, kao u masakra i pokolju u glinskoj crkvi jula 1941. godine, u kojem je po nekim izveštajima ubijeno i do 1.764 ljudi. Taj kraj, i Srbe koji su činili najbrojniji deo stanovništva spasavali su upravo partizani, koji su kasnije i trijumfalno oslobodili Baniju.

Gde su naši političari da pred kineskim i ruskim zvaničnicima pljuju taj period u kojem smo živeli, da Šapić odbrusi Si Đinpingu ako bude dolazio u Beograd – šta će komunistički Ziđin ovde, i zbog čega naše fudbalska liga nosi ime Ling Long?

Ti isti Kinezi hrle da obiđu Titov grob, za koji se procenjuje je ga je još tokom 2018. godine posetilo više od 20 miliona ljudi – simbolički broj koji odgovara populaciji nekadašnje zemlje.

Kleli smo se u prijateljstvo sa Rusima da bi istim tim ruskim komunističkim generalima Tolbuhinu, Birjuzovu, Ždanovu oduzeli imena ulica, koje smo naknadno udenuli kud koji mili moji. Kada Ivica Dačić ode u nekadašnje zemlje nesvrstanih prva diplomatska moneta za domaćine mu je Tito. Nismo videli da je komentarisao Šapićevu najavu. Zbog svega navedenog nas niko i ne poštuje.

Od kosmopolitizma do parohijalnosti

Kada su Hrvati na silu želeli da naprave distancu od Jugoslavije gotovo da smo ih sažaljevali. Otišli su toliko daleko u svojoj ostrašćenosti, da su morali da se opeku o sopstvenu ringlu. Menjali su nazive ulica na toliko usiljen način, da bi svaki put kada bi normalni i utemeljeni Hrvati dolazili (kakvih je puno) u naš grad bili posramljeni ugledavši table na kojima piše Dalmatinska, Zagrebačka, Zadarska ulicu.

Kada je Kroacija zamenila ime fudbalskom klubu Dinamo, mnogi su se zapitali „čekaj, ko smo mi onda uopšte?“. Mogli bi i mi to da se zapitamo, ko smo, i hoće li svaki novi političar koji dođe na vlast da prekraja i uzima od istorije ono što njemu odgovara? Hoćemo li pravo na svoj lični identitet i mišljenje da dobijamo kroz novi budući gradski ausvajs?

Pitanje jezika u Crnoj Gori, stvaranje „antičke Makedonije“ u Skoplju, nepomirljive razlike u Bosni. Beograd je i tada još uvek krčkao poslednje, zapekle ostatke kosmopolitizma. Onda je došao Goran Vesić i „posrbio ulice“, krenule su vajarske akrobacije i spomenici po uzoru na Makedoniju. Sa Sarajevom smo živeli, i pored njega i dalje živimo, ali je i pored toga Vesić hteo da ga uzme, i to kroz običnu tablu.

Postali smo isti kao i svi ostali u regionu. Malo, isključivo, rascepkano ostrva puno nacionalizma, mržnje i ksenofobije.

Oglasni patriotizam

Šapić, koga još uvek niko nije obavestio da je vođenje grada „nešto“ bliže menadžerstvu nego demagogiji i ideologiji, nije na ovome stao, već je inaogurisao „reklamni, oglasni patriotizam“, izjavivši da „simboli grada Beograda više neće biti na prodaju“ dokle god se on u ovom gradu nešto pita.

Ova odluke za Šapića je „mera poštovanja sebe“. Kud se poštovanje ne izrazi kroz smislen urbanistički plan, očuvanje kulturnog nasleđa, uređen saobraćaj, čiste ulice, priobalje, zelenilo (i prestanak devastacije istog zastarelom toping metodom), ne daj bože smanjene makar nekih gradskih komunalija.

Ne, olakšanje u gradu ćemo, a da toga nismo svesni osetiti kroz činjenicu da Beogradska Arena više neće moći da potpisuje sponzorske ugovore koji joj olakšavaju život i poslovanje, kao što je slučaj sa stadionima i arenama širom sveta. (Alijanc Arena Bajerna iz Minhena, Kripto Arena Los Anđeles Lejkersa, stadion Etihad Mančester Sitija, Signal Iduna park Borusije iz Dortmunda, Fiserv Forum Milvoki Baksa, da navedemo samo neke u listi koja nema kraj).

Svi oni su pali sa Marsa u svom nepatriotskom tavorenju i neznanju, čak i ti Nemci kojima se predsednik Srbije Aleksandar Vučić divi do te mere, da je i ministra-predsednika Bavarske Markusa Sodera dočekao na aerodromu. Iz njegovog izlaganja povodom posete visoke delegacije iz najmoćnije Nemačke pokrajine stekao se utisak da mi „uvek imamo puno toga od Nemaca da naučimo“, ali za tu vrstu edukacije Šapić očigledno nije bio raspoložen, on ima neku svoju agendu.

Ne može hrvatski Štark da ruži Arenu, ni za kakve pare. Ali Rio Tinto može da vadi litijum, to nije nikakav problem. Arapi mogu da kupuju zemljište i dobijaju beneficije. Beograd na vodi može da bude njihov, tu nam patriotizam nije ugrožen.

Ukoliko je jedini cilj našeg glavnog grada da budemo veći „Srbi od Hrvata“, onda će nam biti lakše da prihvatimo devastirani Beograd, koji se ruši na uštrb malog broja ljudi koji piju jako skupa vina, prljavštinu, porast cena, potpuno odsustvo bilo kakve estetike, koja trgove pretvara u mesta koja pre podsećaju na popločane ulaze u kapele, na kojima samo fale hrizenteme.

Tada ćemo shvatiti da „najlepši proplanak“ nije pitanje našeg samopoštovanja i patriotizma već verovatno nova lukrativna parcela na kojoj će neko da zaradi milione evra, umesto da ti milioni idu svima nama, od zdanja koje je jedno od retkih, uz muzej Nikole Tesle, zbog kojeg nas turisti uopšte i posećuju.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare