Anatomija novosadskog trpnog stanja: Kako je grad kulture postao prestonica apatije?

Ta vrsta pitomosti se godinama unazad gubila, pa su vreva, dreka, prljavština, divlja gradnja, problemi, podele, postali sastavni deo i severne srpske prestonice, koja se tako pridružila maniru većine srpskih gradova.

Zanimljivo je da je ta čuvena vojvođanska „pitomost“ opstala, baš tamo gde nije trebalo, i poslednjih godina je mutirala u opasno trpno stanje. Granica građanske tolerancije na institucionalni nemar pomerena je do nivoa apsurda. Dok grad gubi svoje ključne simbole i javne prostore, reakcija javnosti ostaje tiha, izuzev malog broja srčanih građana i svedena je na sporadične komentare na društvenim mrežama i duboko mirenje sa sudbinom.

Grad bez stanice i vode: Život pod parolom „može i gore“

Najupečatljiviji i najbolniji spomenik ovog stanja jeste činjenica da Novi Sad već predugo funkcioniše bez glavne železničke stanice. Nakon tragedije koja je odnela šesnaest života, koja je trajno oduzela osećaj bezbednosti i spokoj, grad je ostao infrastrukturno odsečen. Putnici se snalaze na privremenim peronima i u improvizovanim uslovima, prihvatajući to kao novu realnost. Deluje da su je u potpunosti prihvatili, da vlast i ne mora sa nekom teskobom da traži nova rešenja.

Na ovu saobraćajnu amputaciju nadovezuje se i bazična komunalna kriza. Činjenica da u 21. veku, u drugom najvećem gradu u zemlji, građani računaju u koje doba dana će imati vodu za osnovne potrebe i da to prolazi bez masovne pobune, postala je lakmus papir novosadske ravnodušnosti.

Najnovija vest od petka, 10. jula, da građani Novog Sada i nižih delova Petrovaradina (sremska strana grada godinama unazad prva ostaje bez kapi vode čim temperature skoče, što pokazuje da grad raste i širi se, a da primarna infrastruktura to ne može da podrži) usred letnje žege, od osam do 18 časova, ostaju bez vode ili sa jedva primetnim pritiskom zbog rekonstrukcije cevovoda na pogonu „Štrand“, ne bi bila tolika so na ranu da ova komunalna agonija ne traje unedogled.

Zvanična objašnjenja iz JKP „Vodovod i kanalizacija“ smenjuju se kao na traci, ali suština za građane ostaje ista. Iako trenutni letnji radovi formalno nisu povezani sa ranijim restrikcijama, oni su samo nastavak surove realnosti.

Noćne restrikcije i slab pritisak trajali su skoro pola godine, od kraja novembra 2024. do maja 2025. godine, da bi se isti scenario sa suvim česmama ponovio i početkom 2026. godine. Život u Novom Sadu tako je pretvoren u večito čekanje: čas da proradi stanica, čas da poteče voda. Zanimljivo je da uprkos restrikcijama koje traju od 2024. godine, računi za „Informatiku“ stižu redovno i u punom iznosu. Građani trpe smanjen kvalitet života, a niko ne postavlja pitanje umanjenja računa ili odgovornosti menadžmenta preduzeća.

Sa jedne strane, Novi Sad se gotovo cinično u javnosti i dalje brendira kao bivša Evropska prestonica kulture i regionalni IT centar, dok su realnost restrikcije vode i suve česme na 35+ stepeni u julu.

Estetika propadanja: Od Dunavskog parka do zapuštenog centra

Da li je to sve? Ne.

Kada se sa periferije zakorači u samo srce grada, situacija nije ništa bolja. Neodržavanje javnih površina u centru grada postalo je pravilo, a ne incident. Polomljene behaton ploče, zapušteni prolazi, prepune kante i opšti utisak estetske i higijenske zapuštenosti svedoče o gradu koji se prepušta samom sebi.

Simbolički vrhunac tog nemara jeste sudbina Dunavskog parka, zaštićenog spomenika prirode i srca Novog Sada, a slučaj sa njegovim ispumpavanjem iz jula ove godine je savršen primer operativnog nemara vlasti.

Njegovo jezerce, nekada ponos grada, umesto da bude besprekorno održavana oaza, postao je poligon za sezonske komercijalne manifestacije koje su dodatno devastirale njegovu infrastrukturu. Tokom akcije čišćenja mulja, jezero je isušeno do te mere da je izazvalo pomor dela ribljeg fonda koji je ostao bez kiseonika u plitkoj i vreloj vodi.

Dunavski park u Novom Sadu nije imao ko da štiti, građani su samo nemo posmatrali kako se devastira prostor na kojem su odrastale generacije, nespremni da stanu u odbranu sopstvenog zelenila, dok su se gradski oci pravdali tvrdnjom da "riba u jezeru nije ni trebalo da bude". Ukoliko je to zaista bilo čudo prirode, ispostavilo se da vlast u njega ne veruje, čak ga prezire.

Dok se postojeće jezgro grada i bazična infrastruktura raspadaju, megalomanski projekat „Novi Sad na vodi“ nesmetano napreduje. Grad i investitori agresivno guraju planove za izgradnju ogromnog stambeno-poslovnog kompleksa na samoj obali Dunava, na strateškom potezu između Limana 3 i 4 i prostora bivšeg Brodogradilišta.

Ono što ovaj poduhvat čini školskim primerom ignorisanja želja sopstvenih građana jeste činjenica da se planovi bezobzirno sprovode iako je urbanistički projekat bio preplavljen sa preko 8.500 zvaničnih primedbi građana, arhitekata i stručne javnosti. To što je rekordan broj argumenata ispisanih na papiru odbačen jednim potezom pera u korist krupnog kapitala, ogolilo je savršenu matricu novosadske vlasti, uz pomoć koje se u građane dublje usađuje uverenje da „ništa ne može da se promeni“ i da je sistem prejak da bi bio pobeđen.

Uz sve to, EXIT festival se ove godine, prvi put od svog prelaska na Petrovaradinsku tvrđavu 2001. ne održava u Novom Sadu. Organizatori festivala su zvanično saopštili da je festival "suštinski zabranjen u Srbiji", a Petrovaradinska tvrđava je ovog jula ostala prazna, bez turista, vreve i karnevalske atmosferu zbog koje su dolazi ljubitelji muzike iz čitavog sveta.

Kako je moguće da se ljudi toliko malo bune?

Da, u 21. veku Novi Sad i dalje nema železničku stanicu, a uz to i dalje niko nije odgovoran za smrt 16 ljudi, što je društvena tema i anomalija koja nadilazi sam grad Novi Sad. Nerealno je kakav je trpni kapacitet Novosađana, čast retkim izuzecima. Ni u Beogradu ništa nije bolje, ali kakva je to uopšte uteha? U većini drugih gradova, u Evropi i regionu, ma koliko živeli u autoritarnim režimima, ova nepočinstva običan svet ne bi dopustio, baš iz razloga što ovo nisu političke ili etičke teme i zavrzlame, već egzistencijalne, koje najviše dotiču ljude i utiču na njihov svakodnevni život.

Kada kriza (bilo sa vodom, bilo sa stanicom) traje mesecima i godinama, ona prestaje da bude incident i postaje nova normalnost. Ljudi troše energiju na individualno snalaženje, kupovinu balona vode i promenu ruta putovanja, umesto na kolektivni otpor, simulirajući svoje mikro, indukovane živote i obaveze, sa više ili manje novca, uspešnije ili manje uspešne, uopšte ne gledajući širu sliku, a živeći u gradovima koji sve više i više ne ispunjavaju minimum uslova za normalan život.

Finansijska i egzistencijalna zavisnost od partijskog aparata ili strah od zameranja uspešno guše glas javnosti. Bunt je zamenjen unutrašnjim egzodusom i povlačenjem u strogu privatnost sopstvena četiri zida ili pak potpunim odlaskom iz grada.

Novi Sad danas tiho kapitulira pred sopstvenim propadanjem. Ako građani nastave da ćutke ispiraju česme bez pritiska, preskaču barice u Dunavskom parku i okreću glavu od obale koja se betonira mimo njihove volje, grad rizikuje da izgubi ono najvažnije što ga je činilo gradom - ljude spremne da ga brane.