Bermudski trougao

Lični stav 12. mar 202409:17 0 komentara
N1

(Dejan Radulović autor je serijala Slike života, koji se emituje na N1 nedeljom od 15:15h)

Zatekne me trenutak na doku, tamo gde se mutna Sava uliva u malo razređeniji, elem, ne baš tako mutan Dunav. Zagledan u drevni Kalemegdan (znate ono brdašce koje nisu još uvek naružile mašine) i „novopečena“ arhitektonska čuda, nešto razmišljam o građevinama vremena raznih po kojima se manje-više prepoznaju zemlje, gradovi, kultura i sve drugo što najčešće interesuje ljude koji vole da obilaze razne destinacije.

Tu sliku je prekinuo glas turističkog vodiča na „lađi“ koja je prevozila, koliko sam mogao da vidim, turiste sa Dalekog istoka. Neću da se ogrešim, Kina, Koreja, možda Japan… tako nekako. Svejedno, ovde su svi dobrodošli, naravno sa dobrim namerama, to je bila prva misao. Da se vratim na glas koji je odzvanjao: „This is Serbistan“, eto, baš tako. Pokazivao je rukom ka Kalemegdanskoj tvrđavi i nekad Belom gradu. E taj nije bio sa istoka. Majstor je zemlju Srbiju nazvao ‘ladno Serbistan. Dakle, smestio je negde tamo, da ne kažem baš tamo daleko.

Recimo, tamo gde je nekada bio RTB Bor kao državna kompanija, gigant koji je ekonomski podmirivao i namirivao sve i svašta na prostorima još one Juge, stare. Pre će se reći svašta, posebno kad govorimo o ekološkom aspektu koji je grad stavio na crnu ekološku tačku kontinenta, ako ne i šire.

Onomad je vrh kompanije, a potom države, najavljivao da će pomenuti gigant biti državni jer ima zaliha za narednih sto godina. Onda se ćurak preokrenuo, pa su zalihe krenule da koriste džinovske kompanije. To je posebna tema, kao i sva ekološka čuda koja su krenula da se dešavaju na prostorima koje niko nikad ekološki nije imao nameru da zbrine.

Čudi me samo da nije bilo ordenja u vidu dragog kamenja nakon obavljenog posla na drevnom istoku zemlje Srbije.

Jer, novo, graditeljsko vreme zaslužuje svoje junake. Evo, recimo, čuveni pevači, vremenski navijači sa zaslugama za narod, medaljama, odlikovanjima, „pemzijama“, što bi mučene bake po Šumadiji rekle. Ima ih u svim bojama, mislim tih „pevača“.

Ima i novinara, istraživača, boraca i pisaca i dobrih profesora na Univerzitetu koji se teško opire; i naučnika, i zanatlija, i poeta, i sportista, i retkih čuvara preostalih nenapadnutih zdravih teritorija. Ima… nije da nema. Samo se slabo pominju u kontekstu pomenute zemlje koju nesrećnici nazivaju Serbistanom.

Njihova imena se najčešće vezuju za Srbiju pošto se etiketiraju kao mrzitelji zemlje, peta kolona, izdajnici. Još je tu raznih prideva i svega.

Posebno su etiketirani oni što upozoravaju na stradanja ljudi u rudnicima, na požare, eksplozije u raznoraznim rđavim fabrikama,posečene šume, rastočene rudne resurse, dimnjake iz kojih izlaze karakondžule u raznim oblicima…

To se prosto ne događa i to je plod zlonamernih poznavalaca prilika koji jednostavno ne treba da postoje. Da ne smetaju što zanovetaju, plod mašte svih onih koji ne vole zemlju.

I ta ista matrica se okreće u krug dok se pojedinci bogate natenane, i navodno mrze sve one sa druge strane „grane“, svejedno ka kojoj je granici sveta okrenuta.

I to je zamajavanje. Šta nije? Život i činjenica koliko je domaćinstava ugašeno. Čime se narod hrani i kako opstaje imajući u vidu cene koje daleko premašuju mogućnosti ljudi sa prosečnim ličnim dohotkom. Stanovi niču kao pečurke bez reda i poretka, a svakako ne mogu da ih kupe oni koji rade u novosklepanim uslužnim fabrikama sa platama od kojih preživljavaju. Za koga se onda toliko gradi? Biće da će građanima Srbije da se isplate akcije za sve ono što ih je snašlo u vremenu i godinama koje su pojeli „uspešni“ menadžeri sveukupnog razvoja koji se zove „biće bolje kad dođu vanzemaljci u letećim automobilima“.

Moguće je da neko i hoće imajući u vidu broj novonastalih miljaredera i milionera i podatka na koji sam naišao da je zemlja na sto i nekom mestu po korupciji od 180 zemalja. E da, zaboravih da se po varošima voze limuzine koje može da kupi samo „uspešan“ i „snalažljiv“ čovek, slično kao u vremenu prohibicije tamo u nekim vekovima prošlim i tamo u nekim drugim svetovima.

Sve je zapravo okrenuto naopačke. Jer da nije, ne bi mučeni ljudi morali da pune autobuse ili „sirotinjske“ automobile kako bi se šetali od grada do grada dok nastupa politička estrada. Može tako, sve druge priče su ispričane.

Ako se pomene maestralan obilazak na relaciji Beograd – Mala Krsna, to je tek kap na „turističkoj“ mapi zemlje u kojoj se najbolje živi od izbora i između izbora. Ko se kako snađe i ko šta do’vati.

To onda ide prosto, hijerarhijski. Tako se biraju i poglavice koje nagrađuju one najsiromašnije darovane po sistemu „nekome stan, nekome dva, a nekima privremeno boravište do sledećih izbora“. Možda je najbolje da se kaže „izvora“.

Neka ne zamere ljudi iz starih epoha, vremena i kultura. Nekad su se za poglavice birali mudri ljudi, čuvari teritorije, pašnjaka, stada, naroda pre svega.

Nije strašna toliko Mala Krsna, strašnije je saznanje da je ta priča viđena svuda i svukud. U celoj tarapani provukla se jedna rečenica sagovornika iz Krsne Male: „Ovo se dešava treći put da razvoze za izbore“.

Tu se samo po sebi nameće pitanje koliko je onda „ćoravih“ kutija bilo uopšte u tzv. demokratskom društvu ovih decenija.

„Stručnjacima“ koji defiluju već pola veka po raznoraznim televizijama, običan svet, lagan, varan, raskućen, namučen, zatrovan, vožen, razvožen, utamničen pred malim ekranima TV prijemnika sa rastom BDP-a za koji ljudi i nemaju pojma šta je, sa cenama koje galopirajući jedu ljude; postavlja jednostavno pitanje: kako se zove sistem u kome se ovde živi. Eto, samo to.

E da i još nešto, ima li neki kutak gde niko neće da pita „a koja si ti stranka?“

Ne da se tupi, da se prosto objasni. Čije je ovde i šta, ljudi?

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Budi prvi ko će ostaviti komentar!