Davidova praćka

*Tekst piše Dejan Radulović, autor dokumentarnog TV serijala "Slike života" koji se emituje nedeljom od 15:15h.

Zagledana u materijalnog, nihilističkog čoveka sada već prošlog, a danas novoga veka, pojurila na leteći ćilim (čitaj automobil) misleći da je blagostanje ono što nudi mali ekran TV prijemnika pod strogom kontrolom idolopoklonika partijskog jednoumlja nacrtanih još onomad kad je osiromašen domaćin postao nomad kako bi preživeo u industrijskom kavezu, koji je pojeo i njega i njegovo imanje. I da, koze su oterali preko Prokletija osiromašenoj Albaniji Envera Hodže kako bi se širilo bratstvo i jedinstvo balkanskih naroda i narodnosti. Tamo negde oko Košara, pokazaće vreme.

E da, pustinja na brdovitom Balkanu. Nailazi brže od onih oluja koje donose pustinjski pesak iz Sahare, a kojim meteorolozi objašnjavaju prašinu koja se povremeno pojavi po prestonom gradu koji sve više dobija obrise arhitekture neprepoznatljivih gradova Balkana i zemlje Srbije. U toj pustinji, kao u stara vremena dok su narodi bauljali tražeći obećanu zemlju, pojavljuju se opasna filistejska plemena. Kažu knjige, njihove vođe su gabaritno golemi ljudi, viđeni čak i u starozavetnom Jerihonu dok su „terorisali“ narod. Tako nekako. Sa ove distance stiče se utisak da su od Kainovog roda jer balkanske planine, proplanke i ravnice ne doživljavaju kao stočari. Pitomi sigurno nisu. U literaturi se spominju kao gordi, osioni, bahati i nemilosrdni.

Pastiri i oni koji su živeli sa prirodom, od prirode i njenih darova ih nisu mirisali pre svega jer nisu bili poznati kao proslavljeni delatnici na nebeskim i zemaljskim njivama.

Obično su živeli od tuđeg rada i na tuđoj grbači, skloni da trguju ljudima i njihovim dobrima. Na stranu što su bili mnogobošci, prevedeno na vreme ovo, sve može ako se dobro plati.

Naučeni na kontinuitet preživljavanja uz lično blagostanje i slično stanje bližnjih, oni razmenu dobara (čitaj raskućivanje tuđeg) obično usklađuju sa onima koji mogu da im pruže odgovarajuću zaštitu u smislu „svaka tica svome jatu“.

U ta vremena, nije bilo neke značajne ideološke note, pa se nastavilo sa nasleđem.
Vratimo se priči o nestalom plemenu „Filistejaca“ iz starih knjiga, koje nažalost nisu izučavane onda kada je trebalo.

Ta sorta pomenutih sa kojima su blagočestivi ljudi imali jade, navučena na mit o nadljudima, isticala se ozbiljnim graditeljskim delatnostima još iz vremena prvih misirskih kultura. Nisam siguran jesu li skidali kožu sa leđa narodu onomad kad su gradili piramide, ali da sliče, liče.

Nekad su uz hvalospeve koristili dvorske lude, da bi ih vremenom zamenili napirlitanim stvorovima koji su za šaku srebrnjaka (najčešće 30) obmanjivali sve što mrda ispod brda koje im se učinilo zanimljivim za preobraziti ili pregaziti.

Imajući u vidu da im je literatura strana, a poznavaoci iste stranci, jasno je da su tanki sa idejama. U tu svrhu obično pribegavaju kopiranju, plagiranju i otimanju istih. Ideja pre svega.

Zamislite onda šta im predstavljaju šume, izvori, reke, proplanci. Isto kao i domaćini. Smetnja da omandaju ono što su njini preci već načeli ili pripremili za naslednike.
I tu je zapelo. Zaboravili su da još ima pravih domaćina koji nisu zainteresovani za „šarene papiriće“. Da još ima onih koji nisu radili u kako kažu „lopovskim firmama“, te da ih kvadrati u prrebukiranim adovima interesuju kao i lanjski sneg.

Ti ljudi ispratili su mnoge svoje ka gradovima ili van nedefinisanih granica zemlje stare. U svetu lažnih lampiona, mlad čovek je počeo da misli svojom glavom. Uvidevši da se iza fasada krije istinsko lice i ljudi i grada.

Pastiri su zaplakali nad stadom, nad mukom i nebrigom.

Iza svakog brega, tamo gde priroda diše i miriše, probudio se po neki David. Možda prost za tzv. gradskog čoveka, ali oštrouman i predan. Vapaj je stigao svuda.
Doduše, taj, starozavetni David nije imao silu oko sebe. Ne, nije čak imao ni oklop, ni oružje. Imao je veru da sačuva stado od kojeg je živeo. I da, jednu praćku. I jedan kamen.

Tako je počelo, bez obzira na to što su ispred njega bili golem div, poznatiji kao Golijat i velika krvožedna vojska, mladi pastir se nije plašio. Zato i nije mašio... Ali još važnije, njegova misao, njegov karakter i volja, njegova vera bili su čisti kao planinski potok do koga rđa nije stigla. Zato je pobedio. Ne odmah, valjalo je da prokrči trnje i korov, otrov pohlepe svih pomućenih drumova.

Ostalo znate. Ako ne, ima u literaturi. Možda u nekom sledećem tekstu. Onda kad shvatimo značenje pustinje. Iste one koja se nalazi u svakom od nas.