Deponija

Lični stav 15. maj 202416:19 12 komentara
N1

Većina ljudi je zatvorena u kaveze brige o elementarnom preživljavanju sa nametima kijameta vremena i začinom iz kuhinja takozvanih dominantnih medija koje uređuju kuvari poput imperatora različitih carstava u fazi raspadanja. Nije to više ni hleba i igara.

(Piše: Dejan Radulović, autor dokumentarne tv reportaže Slike života, koja se emituje nedeljom od 15:15 na N1)

To je nešto novokomponovano, kao ona turbo-folk muzika sa primesama hleba, igara i nemara. Ovo treće proizvode navodno oni koji ne žele da se priključe „čarobnjacima iz Oza“ i kojima smetaju deponije vremena.

Prolazeći staze i bogaze, prosto rečeno, kroz „Slike života“, ne mogu da kažem da se ništa nije promenilo. Jeste, ali u morfološko-geografskom i demografskom smislu. Zemlju je dobrim delom nadvladao korov, ljudi je svakako u ruralnim sredinama manje, a planine i reke na dobrim mestima više nisu iste.

Zgrade niču k’o pečurke po raznoraznim varošima. „Sklapajuće“ firme sa uslužnim delatnostima, koje manje-više nemaju baš veze sa zdravom proizvodnjom, okupiraju prostore i „gutaju“ preostale ljude varoši i sela ostavljajući ih na milost i nemilost nemilosrdnim interesdžijama koje apsolutno nemaju nikakve veze niti sa društvom niti sa prirodom, a još manje sa zdravim životom ljudi.

U takvoj atmosferi, taloženoj kao deponije, jasno je da ne može da se diše, a još manje promišlja.

Gde god da se čovek okrene, kraj reke ili potoka zastane, poneka deponija. Setimo se samo primera buradi nekakvog industrijskog otpada koji je otkopan u jednom od sela nedaleko od „Beloga grada“. Pre par godina, ne tako davno. Tri dana tarapane i teraj dalje.

E to, teraj dalje, šta nas briga, šta se brineš za vazduh, reku, vodu i tamo neki život, je sve dovelo do tačke velike deponije koja sagoreva danima, samo na različite načine. Vidno i jezivo iznad Užica; da, baš tu, blizu Zlatibora. Čovek bi pomislio da su svi oni kompleksi na turističko-zdravoj planini pripremljeni za stanovnike industrijskog Užica postradalog od svakojakih čuda.

Gde će onda da se denu stanovnici Bora i istoka Srbije gde je planiran, kako stručnjaci kažu, najveći rudnik u Evropi? Tamo gde je skraćen životni vek, gde reke nose i kose priobalja svakojakim otrovima.

Šta sa zemljom čoveka (prevedeno – Homoljem) koja je važila za jednu od najčistijih oblasti, a gde se sada buši i ruši u cilju otvaranja rudnika raznih i izgradnje vetroparkova za rudnike razne?

Na kraju svih početaka, šta sa parlamentom koji se pretvorio u arenu Neronovu, koji je bio poznat po zamajavanju naroda dok se vreme vlasti i države stropoštavalo kao kula od karata?

Vremenom su naišli drugi narodi, opustošili, odneli i opljačkali sve što vredi.

Građevine su bez naroda ostale puste. Zemlja u korovu, a ono malo preostalih gradova preživljavalo je čekajući milostinju.

Eto šta znači deponija nastala kao interesno prokletstvo onih koji bez trunke istinskog obrazovanja, odnosa prema ljudima i svega onoga što je dato kao dar ljudima da bi živeli, koriste privilegije moći.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare