Dokle će od zagađenja da nas čuvaju vetar i kiša

Izvor: N1

U prethodnom periodu Srbija ponovo pokazuje da je evropski lider kada je u pitanju zagađenje vazduha. Jezikom boja sa aplikacija koje prate zagađenje, Srbija je najčešće u crvenom, a vazduh koji udišemo je najčešće ili opasan ili vrlo opasan, a povremeno se može videti i osetiti.

Otrovne magle, smrad, sivilo po inače vedrim danima su svakodnevica za građane Srbije bilo da žive u makar zvanično, najugroženijim gradovima poput Valjeva, Beograda, Užica, Niša, Pančeva ili makar zvanično manje ugroženog Novog Pazara koji je u 2021. godini imao 151 dan sa prekomernom dozom zagađenja.

Ipak, nadležni organi i vladajuće partije po pravilu ignorišu ovo stanje, povremeno nudeći nesuvisla objašnjenja da uz ekonomski napredak ide i zagađenje. Sudeći po stepenu zagađenja trebalo bi da imamo ogroman skok BDP i da budemo bliže evropskom vrhu kada je u pitanju standard. Umesto toga, Srbija se trenutno nalazi među četiri najsiromašnije zemlje na kontinentu.

Još jedan od “argumenta” je tvrdnja da merenja nisu tačna.

U toj i takvoj Srbiji javna je tajna da filteri na velikim zagađivačima ili ne postoje ili se ne zamenjuju. Izvesno je da niko ne snosi odgovornost.

Tako da umesto rasta platežne moći, standarda, izvestan je rast obolelih, ali i preminulih, što uz negativan natalitet i odlaske ljudi u inostranstvo daje uznemirujuću sliku Srbije u budućnosti.

Prema podacima Agencije za životnu sredinu Evropske unije, u Srbiji prerano zbog zagađenja vazduha umre 15.000 ljudi godišnje.

Trenutna statistika je sve, samo ne ohrabrujuća o čemu svedoči i nedavno usvojeni Program zaštite vazduha u Srbiji do 2030. godine sa Akcionim planom. Ovaj program je u zemlji u kojoj se većina stvari u Skupštini izglasava po hitnom postupku, usvojen je sa godnu dana zakašnjenja.

Pročitajte još:

Prema njemu je dobijena godišnja procena od 9.773 prevremenih smrtnih slučajeva i više od 92.000 godina skraćenog životnog veka građana Srbije. Veća koncentracija PM 2,5 čestica je uzrok 22.762 slučajeva bronhitisa za decu od šest do 12 godina starosti, zatim je uzrok simptoma astme tokom 186.041 dana za decu od pet do 19 godina. Preko dva miliona dana sprečenih za rad, više od 8,5 miliona dana ograničenih radnih aktivnosti.

Treba podsetitti da iako najveći problem, PM 2,5 čestice nisu jedine, tu su i PM10, jedinjenja sumpora, NO2…

Ovi podaci se odnose na referentnu godinu, a to je 2015. godina, kada je zagađenje bilo manje nego danas.

Da bi se zacrtani program ispunio, Republika Srbija do 2030. godine treba da smanji emisije sumpor dioksida (SO2) za 92 odsto, azotnih oksida (NOx) za 60,6 odsto, PM10 čestica za 50,9, a PM 2.5 za 58,3 odsto, lakoisparljiva organska jedinjena (VOC) za 28,3 odsto i amonijaka (NH3) za 20,5 odsto. Ovo je podsetimo zadatak u poređenju sa 2015. godinom, a ne npr. prošlom.

Cena ispunjenja ovog scenarija je oko 2,6 milijardi evra. Nju će pre svega platiti građani i privreda, dok je visina javnih investicija procenjena na oko 417 miliona evra.

Od tog novca najviše će dolaziti iz EU fondova, što govori dosta o nevažnosti zaštite životne sredine za Vladu Srbije i njene organe.

Da zdravlje nije na ceni pokazuje i činjenica da se na mestu ministarke za zaštitu životne sredine nalazi politički slaba osoba koja se proteklih godina nije, kao se kaže, previše mešala u svoj posao, niti je pokazala da se razume u materiju.

Prioriteti su očigledno na nekim drugim mestima, poput nacionalnog fudbalskog stadiona u Surčinu. Prvobitno najavljenih 250 miliona evra je prema budžetu skočilo na 350 miliona i pitanje je da li će se zaustaviti. Valja istaći da je to cena samog stadiona ali ne i prateće infrastrukture koja je sigurno potrebnija od stadiona. Od zdravlja je vlastima bitnija i podela para raznim starosnim grupama, sa kojima se kako stvari stoje, pokušava podići rejting, a na šta su potrošene stotine miliona evra.

Ovi primeri nisu jedini, a izgleda da je mnogo toga važnije od zdravlja građana. Kao što i pokazuju brojni slučajevi, poput vozova sa opasnim materijama koji svako malo iskaču iz šina, ili svakodnevni rizik dok prolaze cisterne otrovnih supstanci kroz centar Beograda, a koji kao da ne zanimaju vlast i nadležne.

Bolesni građani znače i opterećenje za ekonomiju, a dežurni brojači bruto društvenog proizvoda (BDP) trebalo bi ovih zimskih dana da se bave proračunima iz analize i saberu koliko dodatno košta zagađenje i tome pridodaju troškove građana za lečenje.

Neke zemlje, izvesno je učile su se na svojim greškama, a bilo bi veoma glupo i strašno kada bismo ih mi ponovili.

Poput slučaja kada je u Londonu 1959. godine, tokom toksičnih magli i prisutnog smoga u vazduhu, za dve nedelje umrlo preko 1.000 ljudi.

Ili ljudi iz industrijskog gradića u okolini Pitsburga, poznatog po čeličanama u kome je pre 60-70 godina za nekoliko dana preminulo na desetine ljudi zbog trovanja. Razlog tome je bio izostanak vetra koji je u pravilnim razmacima duvao i raznosio otrovne tvari iz dimnjaka. Međutim, njegov izostanak bio je dovoljan za ovu tragediju, posle čega su srećom promenili standardi a sličnih dešavanja više nije bilo.

U Srbiji ovih godina upravo su vetar, kiša, a zimi i sneg jedini način da se vazduh pročisti. Tačnije u potpunosti zavisimo od prirode, koju pri tom uništavamo.

Zbog ovakvog stanja stradaju svi. I bogati i siromašni, članovi vladajuće partije i opozcije kao i apolitični. Nestaju i vernici i nevernici, bolnice se pune vaksera i avaksa, ravnozemljaša, globusara… Deci stradaju pluća bilo da su im tata i mama visoko na partijsko društvenoj lestvici ili ne.

Pitanje zdrave životne sredine je najvažnije pitanje i prioritet oko koga niko, makar među svesnim bićima ne bi trebalo da ima dilemu.

Ovo pitanje i mera patriotizma koji se olako rabi u javnim nastupima, a kada treba da se pokažu na delu, onda na scenu stupaju gramzivost, pohlepa, lični interes, bezakonje.

U suportnom biće nas sve manje i bićemo sve bolesniji. I “naša” i “vasa” deca, a bez dece nema nam budućnosti.