Gromoglasna kiša u dnevniku

Lični stav 28. maj 202312:32 3 komentara
N1

Gledao sam u oči gospodara i medijskog vladara mnogo puta. Znate, to je onaj lik koji se, zahvaljujući antenama raspoređenim diljem zemlje stare, trudi da na sve moguće načine objasni preostalom narodu šta je zapravo dobro za njih. I dobro mu ide, ima svoje legate raspoređene po drugim, manjim ili većim ispostavama koje se prosto zovu televizije od nacinalnog značaja. I tu je, kako se donedavno mislilo, tačka oslonca.

Kažem donedavno zato što smo bili u prilici da vidimo dve različite vrste mitinga po istim vremenskim prilikama, da ne kažem baš neprilikama.

Na jedan se organizovano dolazilo autobusima sa različitih strana i destinacija, na drugi, pa da kažemo, kako se ko snašao u gradu koji je progutao najveći deo Srbije u proteklim decenijama.

„Jednu trećinu“, kaže sredovečni gospodin ispod nadstrešnice, objašnjavajući sinu kako se nalazi ispred zgrade koja decenijama kreira sliku i priliku društva, države i svega onog što pomenuto čini. „Znam, odgovara momak. Čitao sam, to su isti oni i njihovi naslednici.“ „Istina“, dodaje još starija generacija, dobro izborana životom i saznanjima naših prilika.

„Kako znaš“, pitao sam omladinca „da je baš tako kad si između ostalog rekao da ne gledaš nacionalne TV stanice?“ „Čitao sam, istraživao i pitao ljude starije“, odgovara momak, tek školarac. Stari se nadovezuje, „E baš ovi“, pokazujući na zgradu RTS-a, „oni su ti, glavni, svi drugi su bočni i nebitni“.

Na ulici huk, kiša se ne čuje iako lije kao iz kabla. Ljudi kišobranima zaklanjaju jedni druge.  Mnogo mladih, još više parova srednjih godina. Neću da se ogrešim o najstarije, bilo ih je, i samaca i u paru. Išli su u korak sa mladim svetom, nisu ni trepnuli zbog majske kiše.

Ne znam kako su se ulična sila, vapaj, trube i pištaljke čuli u vreme centralne informativne emisije, da ne kažem dnevnika, ali znam da tamo, u mraku, svakako nije bilo svejedno.

Ne mislim na ljude za tehnikom, u tehnici, ima ih mnogo i znam da znaju i časno zarađuju svoju platu. Znam i to da sa primanjima jedva sastavljaju kraj sa krajem.

„Kreatori su bitni, medijatori“, nadovezuje se na priču čovek smiren, ali široko otvorenih očiju. Ne trepće iako mu se kiša sliva sa nadstrašnice. Gleda u jednom pravcu ka zgradi koja je u poslednjih pola veka svakojaka čuda doživela, preživela i eto, opet iznova.

„To je suštinski isto, poneki novi glumac ili stari „namazani“ igrači koji se po potrebi prilagođavaju“, dodaje mladi pravnik, obrazovan, dobro načitan i još bolji poznavalac raznih evropskih sistema i društava.

„Vidite“, persira, „jedan nemački filozof je objašnjavao suštine opasnih jednopartijskih sistema“.

„Oni urušavaju institucije, puneći ih isključivo podobnim kadrovima bez nekih značajnih kvalifikacija. Do te mere dok ispod vrha piramide vlasti ne postane sve trulo. Tad se nažalost urušava sve kao kula od karata.“

Šta onda, jednostavno je pitanje. Nisam dugo čekao odgovor.

„Onda ispočetka.“

„Vidite, nisu otišli svi mladi“, dodaje devojka koja se sa mladićem u kabanici prosto podsmehuje kiši.

Nisu, to sam video negde na blatnjavim stepenicama ispod Hotela Moskva. Pristizale su kolone mladih ljudi sa kišobranima ili bez njih, dolazili iz prepunih gradskih prevoza sa raznih strana velikog grada, žurili kako bi stigli na vreme, makar pre dnevnika, onog, naizgled centralnog.

Lični stav autora emisije „Slike života“ koja se emituje na N1

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare