Politika nezameranja, večito siromaštvo moralom, a ponajviše ona reč koja podriva sve pore našeg društva - vajdica, doveli su nas do momenta o kojem je govorio trener Fudbalskog kluba Partizan Gordan Petrić - da moramo da lobiramo za Nemanju Vidića, kako bi došao na čelo Fudbalskog saveza Srbije.

Čudom se čudio šef stručnog štaba crno-belih – šta to u našem genetskom kodu ne funkcioniše i izmešteno je iz ležišta? Prisetio se isti momenta iz 2009. godine, kada je deo rukovodstva Partizana želelo da Predrag Mijatović, posle Real Madrida, dođe na mesto potpredsednika kluba. Tada je Petriću jedan od članova odbora poručio – mora da lobira za Peđu! Ej! Međutim, u svojoj nesumnjivo dobroj nameri i odvažnosti, gospodin Petrić je rekao i par reči, koje su klica svih problema: „Nedimović je gospodin, razume fudbal…“ Zašto u ovom grmu leži zec?

Ograđivanje da se nekome ne bi zamerili, ostavljanje otvorenih vrata za slučaj da pobedi onaj drugi, već su viđene (loše) finte u srpskom sportu, naročito kada treba stisnuti petlju i obračunati se sa kriminalnim strukturama unutar istog. Nije FSS prvi put u centru pažnje, ali su svaki put za potrebe debate na ovu temu, na televiziju N1 i NovaS pozivani brojni ugledni sportisti, zvezde, proslavljeni reprezentativci, pa čak i novinari upućeni u čitav galimatijas svijen oko srpske kuće fudbala. Odgovor je uvek bio isti: „Ne, šta će meni to.“ Neki su išli sa „ne pada mi na pamet“, a treći „neću da se zameram“, dok smo za četvrte naslućivali da imaju benefit od ćutanja, što nas nije sprečilo da se i uverimo u pretpostavke. Govorimo o ostvarenim ljudima, finansijski nezavisnim i osobama koji u javnosti uživaju ugled.

Davno je Branimir Štulić pisao o „skupu interesa nekorisnih ljudi i ničemu vrijednom robije“, a gledajući slike, od sednica Skupštine Srbije, pa do sednica Fudbalskog saveza Srbije, čini se da je Džoni obuhvatio i jednom rečenicom opisao sve strukture društva koje imaju jednu zajedničku tačku – politiku.

Politika vlada nisko moralnim ljudima, potkupljivim i plašljivim, ona se uvlači gde god se u čoveku javi pukotina, nesigurnost ili pohlepa, pa je tako ta ista politika spram Nemanje Vidića stavila, ni manje, ni više – Branislava Nedimovića. To je sve što bismo trebali da znamo o bivšem ministru poljoprivrede. Sama činjenica da ga nije sramota da se nameće, pored Vidića, da dođe na čelo saveza, oličenje je vertikale ličnosti koju ne poseduje, kao ni svi oni oko i iza njega, pa sve do glavnog među njima.

Ipak, ovde je najveći problem što istu tu vertikalu nemamo ni kao narod, jer da je imamo, ne bismo bili gde jesmo. Setiće se vremešni čitalac anegdote sa Pavlom Vuisićem i Josipom Brozom, kada je velikan glumišta odbio da obuče odelo kako bi dočekao mašinbravara. Tačno ga je „zabolelo“ što se organizuje lična projekcija „Bitke na Neretvi“ samo za oči najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Neće, pa neće. To je ono što nam u ovom trenutku treba za izbor Nemanje Vidića na čelo Saveza. Trebaju nam ljudi koji umeju da kažu – ne. Ne – političaru. Ne – funkcioneru. Ne – uceni. Ne – pretnji. Ne – pohlepi.

Tog14. marta, 85 delegata će se izjasniti o budućem predsedniku Saveza. Ukoliko nemaju potreban nivo testosterona da na tajnom glasanju odaberu čoveka koji je ostavio dubok trag u domaćem, ali i svetskom fudbalu, onda je to definitivno skup interesa nekorisnih ljudi. Sa druge strane, ukoliko i podignu ruku za Vidića, to može značiti dve stvari: da su se oslobodili okova, ili da su dobili zeleno svetlo sa vrha države, jer se nekome poljuljao rejting. Zato, ne otpisujmo Vidića unapred. Ipak je njemu ceo Old Traford pevao: „Nemanja! He comes from Serbia…“