Jedan od 68.179: Kako stvarno izgleda lista čekanja za operaciju (kuka)

Dok se po ko zna koji put najavljuje eliminisanje (?!) liste čekanja u zdravstvenim ustanovama, na kojima se, prema zvaničnim podacima, nalazi 68.179 osoba, brojim četvrtu godinu čekanja na prvu od dve neophodne operacije koje su po Pravilniku RFZO morale da budu obavljene za šest meseci.

Prema podacima ažuriranim 20. septembra, na listama čekanja za ugradnju endoproteza kolena nalazi se 19.806 osoba, dok na ugradnju endoproteze kuka čeka 14.430 pacijenata.

U trenutku početka pisanja ovog teksta nalazio sam se malo ispod 500 mesta na listi za prvu operaciju na Institutu za ortopediju na Banjici u Beogradu. Kada sam konačno bio stavljen na listu, bio sam nešto iznad 1.500 mesta i, kako stvari stoje, na Banjici se sa liste čekanja operiše u proseku jedan pacijent dnevno.

Pre pet godina me je zadesila nekroza kuka, odnosno odumiranje glave kuka, nepovratni degenerativni proces, gde čovek realtivno brzo ostaje nepokretan i u stalnom bolu. Konkretno, glave kuka se ne hrane krvlju i "umiru". Kao kad se ulube loptice za stoni trenis, s tim što ne menjaju loptice već dolazi do prolapsa, odnosno propadanja, koje prate još strašniji bolovi.

A i bez prolapsa, u pitanju su stalni bolovi, za koje nema dovoljno jakih tableta za umirenje, hodao sam pretežno uz pomoć štaka ili štapa, a povremeno i na dve noge. Teško je sesti, ali je mnogo teže ustati. Čučnjevi, saginjanje nisu više pokreti koji sam mogao da izvedem.

Postojale su dve poze ležanja u kojima sam provodio mesece. Ako mi npr. nešto ispadne, to ostaje na tom mestu dok mi neko ne pomogne. Nemoguće je bilo i obući panatalone ili čarape... O tome kako je imati malo dete u kući i biti nepokretan tata, ne može se opisati pravim rečima. Kako je mojoj supruzi bilo, to sam ona zna, a ja joj mogu biti samo večno zahvalan.

Više lekara mi je posle dijagnoze i magnetne rezonance reklo da sam hitan slučaj, da se nekroza brzo razvija, da imam sva prava da budem stavljen ranije na raspored. Preporučen i je stručnjak, čak ga je jedan lekar svojevoljno kontaktirao kako bi pomogao.

Shodno situaciji, pokušavao sam da nađem vezu, ali izgledalo je kao da pokušavam da upadnem u neki drugi paralelni svet. Ono što sam saznao je da moj nesuđeni hirurg može da operiše brzo, ali naravno preko veze. Jedna osoba mi je to i rekla kada ga je preporučila.

Potrebna operacija na koju se ne bi neprimereno čekalo, se - nije desila. Da je tako ostalo, procena da bih zahvaljujući ritmu zdravstvenog sistema Srbije, pre dve-tri godine ostao nepokretan, samim tim i bez posla, na teret porodici i malom detetu, iako 25 godina izdvajam za zdravstveno osguranje.

Idi, snađi se, ovde ti niko neće pomoći

Kad sam došao na pregled na Banjicu rečeno mi je da ću biti među prioritetnim pacijentima zbog stanja, ali i činjenice da sam radno aktivan i otac malog deteta. To mi je dalo nadu, a zatim su me obavestili da mi je prva operacija zakazana tačno za tri godine. To je naravno okviran termin. Osim neverice, osećao sam se kao da se neko ružno šali sa mnom, da mi se ruga dok mi saopštavaju da ću čekati toliko u onako lošem stanju.

Ne znam šta bi bilo da nisam prioritetan. Jedna od komentara na pregledu je bio "budite srećni što nije kancer".

Na moja pitanja, molbe, ukazivanje na specifičnosti moje situacije po mnogima najbolji ortopedski hirurg u zemlji je samo slegao ramenima, govoreći povremeno "šta da se radi", "takva je situacija", "nema druge", "vidite nešto"… Delovao mi je suštinski ravnodušan, a možda samo nedovoljno zainteresovan, oguglao. Posle sam saznao da se niko nije potrudio da mi kaže koje su mi mogućnosti po zakonu, već su me ostavili da se, kao i do tada, sam snalazim.

U fazonu "Idi, snađi se, ovde ti niko neće pomoći".

Kao objektivni razlog navedena je korona i da sada nedeljno ima operacija koliko je nekad bilo dnevno, da nema proteza… Pitao sam da li mogu da kupim protezu koja košta oko 2.000 evra, ali to nije bila opcija. To bi, kažu, bila korupcija, ne objašnjavajući kako se zove situacija u kojoj se nalaze desetine hiljada građana Srbije, ali i njihove porodice. Za sistem je valjda bolje potrošiti 15.000 evra dovodeći svoju egzistenciju u pitanje i pomažući privatnoj lekarskoj praksi. Zbog toga sam morao da prodam vrednu porodičnu imovinu.

Zašto decenijama plaćam osiguranje

Jedino je bez odgovora ostalo pitanje kada sam pitao zašto plaćam više od 20 godina osiguranje, ako sada ne mogu da dobijem bilo kakvu pomoć.

Isto se ponovilo i na drugom i poslednjem pregledu do sada, šest meseci kasnije. Ista meta, isto odstojanje. Od tada više nije bilo kontakata. Samo sam letos negde oko termina koji mi je bio zakazan, otišao da vidim listu i primetio da sam pomeren za godinu dana. Naravno, bez reči obaveštenja.

Tada sam primetio i da od petoro ljudi koji su istog dana stavljeni na listu, moja malenkost i još jedna osoba su i dalje tu, dok preostalih troje nema. Da li su operisani na Banjici ili su se odjavili ne znam, ali je tako.

Sa suprugom sam pomišljao i na sumanuti plan da se namerno povredim/polomim, jer jedino tako je moguće doći do operacione sale na Banjici. Ideja mi je pala na pamet kada je moj drugar polomio skočni zglob. I opet je čekao 10-15 dana, ali je operisan. Naravno nisam bio spreman na toliku ludost, ali pomisliti na to govori o tome gde i kako živimo.

Jedina komunikacija sa zdravstvenim sistemom desila se kada su me pitali da li bi želeo da me prebace na listu van Beograda, ne navodeći više detalja, ako se dobro sećam bilo je to Valjevo. Bilo je za vreme ministrovanja Danice Grujičić. Nisam odgovorio, tada sam već bio operisan, a želeo sam da saznam koliko bi zaista bilo potrebno vremena da čekam da budem operisan kod lekara kod koga mi je zakazano.

Kvaka 22 ili Pravilnik važi kada odgovara RFZO

Kada sam shvatio da me na Banjici smatraju "statistom" koji neće nikad zaigrati, pokušao da odem privatno na operaciju i da dobijem refundaciju na deo ili ceo iznos. Međutim, to prema pravilniku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) nije moguće za intervenciju koju imam. Razlog je bizaran - moja dijagnoza za koju se previđa ugradnja implantata za najviše šest meseci!

"Ugradnja implantata kukova i kolena predviđena je u roku od šest meseci sa dijagnostikovanom vaskularnom nekrozom butne kosti", piše u Pravilniku Fonda u članu 8 "Ugradnja implantata u ortopediji, klinički kritijerijumi za ugradnju implanata".

Nije navedeno koliki je rok kada neko ima dve nekroze. Paradoks, dostojan "Kvake 22".

Ne refundiraju se operacije kuka, jer je predviđeno da se zahvat obavi šest meseci po prijavi na listu, ali ako do operacije ne dođe, epilog je da se ništa ne dešava, a da se pravila poštuju na štetu pacijenta.

Kada je postalo apsolutno neizdrživo, a u takvom stanju sam sahranio i majku, morao sam da pozajmim pare. Same operacije su koštale 12.000 evra, dok su ukupni troškovi pregleda, lečenja, terapija, lažnih nada koštali više od 15.000 evra. Operisan sam dva puta u razmaku od šest meseci. Hvala Bogu i zdravstvenim radnicima, danas sam mnogo bolje. Ne kao stari ja, ali operativan. Sreća je kad već nema sistema, postoje ljudi, pa je drugarica koja mi je pozajmila deo novca, u stvari poklonila. Takve stvari pamtite i cenite zauvek. Veće su od bilo koje sume novca.

Ne znam šta planira Zlatibor Lončar kako da smanji liste, pošto ih je bilo i kada je ranije bio ministar, niti zašto mu je za sređivanje njegovog posla potrebna pomoć pravnika Aleksandra Vučića koji je na funkciji predsednika, ali sumnjam da razmišlja o tome kako da vrate pare desetinama hiljada ljudi koji su plaćali zbog nesposobnosti sistema na čijem je on čelu.

Znam da je elimisanje lista iluzija, a brojka od skoro 70.000 bolesnika koji čekaju preglede savršeno pokazuje stanje u zdravstvu i odnos države. Pokazuje i kako nam zaista izgleda zdravstvo posle 12 godina vladavine Srpske napredne stranke i "neviđenih" ulaganja. Poput rupe za dečju bolnicu Tiršova 2 koja uprkos obećanjima i slikanjima za medije kasni godinama. Ili kovid bolnica koje stoje zaključane i propadaju. Primera je bezbroj i često deluju neverovatno.

Ni sam ne znam šta bih radio, ako bih se, ne daj Bože, ponovo našao u sličnoj situaciji, jer nemam toliko imovine za prodaju. Zdravstveno siguranje i dalje redovno plaćam i čekam dan kada će me pozvati na prvu operaciju.

Na kraju, mislim se, da li novac da tražim direktno od predsednika Vučića, resornog ministra Lončara ili Siniše Malog koji je poznat i po tome što je šest meseci izbegavao ministarku Danica Grujičić kako ne bi dao odobrenje da se raspiše tender za resurse u zdravstvu. Kao što znamo, ministarka je otišla sa funkcije ne čuvši se sa Malim, a jedan od arhitekata "zlatnog doba" je i dalje na svojoj poziciji, a o bolesnicima malo ko brine.

Valjda u njihovom "raju" pravo na život i zdravlje imaju pre svega bogati, članovi partije i oni sa vezama, a milioni ostalih mogu i da crknu.

Kada se sve sabere, bez floskula, lažnih obećanja, najava, velikih reči, ispada da bih na operaciju morao da čekam godinama, sudeći prema sadašnjem ritmu, najmanje 7-8 godina i to optimistički gledajući. U bolovima, nepokretan, bez posla. Bila bi to praktično osuda na smrt.

Zato, dođete mi/nam. Toliko.