Nedavno su valjevski gimnazijalci organizovali humanitarni bazar u dvorištu škole, popularnom „kavezu“. Bio je to drugi bazar od početka blakade, a u blokadi su već peti mesec.

Na prvom su sakupljali novac za protestni marš i odlazak na veliki skup „15. za 15“, koji je održan u Beogradu. Ovoga puta novac su sakupljali za svoja tri profesora, onkološke pacijente, kojima nisu isplaćene redovne zarade zbog toga što su u blokadi i što podržavaju studente.

Posetila sam ovaj humanitarni bazar. Ponuda raznovrsna, od knjiga, stripova, lego kocki, kolača i drugih slatkiša do različitih rukotvorina. Posebna i atmosfera, melodije Đorđa Balaševića nadmetale su se sa žamorom učenika i brojnih posetilaca. I moja osećanja su bila pomešana, od zadivljenosti i poštovanja prema svemu što poslednjih meseci čine ovi mladi ljudi, do sete zbog njihove teške borbe za okruženje u kome bi voleli da ostvaruju svoje vizije i svoj život.

Pažnju mi je odmah privukla jedna slika, izdvajala se od svega što mi je u tom momentu bilo pred očima, samo sam nju videla. Cveće u jakim bojama, preovladajući tonovi ljubičaste i možda je baš ta ljubičasta spasavala da ne sklizne u one slike sa bombonjera. „Nema veze, uzeću je“, pomislila sam.

Devojke na tom štandu su mi rekle da je slike darovala jedna Valjevka i da je to njen doprinos humanitarnom bazaru.

Pri povratku kući svratila sam u jeddu usputnu radnju da bi sliku ostavila na ramljenje. Dok sam sa vlasnikom dogovarala o izboru rama i koji bi paspatu najbolje ležao uz te ljubičaste cvetove, usput sam rekla da se baš i ne moramo mučiti toliko, te da slika nema baš neku veliku umetničku vrednost i da sam je maločas kupila na bazaru kod gimnazijalaca. Usput sam ga upitala i za cenu.

„Gospođo, ako je ovo za gimnazijalce i studente platićete upola cene, samo materijal. Hoću i ja da pomognem studente“, rekao je vlasnik radnje.

Ljubav koju studenti šire je nezaustavljiva, čim je stigla i do male staklarske radnje u Valjevu, pomislila sam. Pa, zar ne?