Ko to tamo pumpa?

A dobrota je zarazna. Otvara oči, čisti dušu, oplemenjuje razum. Zna to Aca. To ga i plaši. Zato se i šunja za studentima i njuška njihove korake, baš kao pravi čipuljički gonič. Prati sve, ali ove nedelje se ustremio na najsumnjiivije, one što iz severnih ravnica dođoše u planine istočne Srbije, čak do Bora. Galami već neko vreme Aca da oni to hoće da se otcepe od Srbije, pa se možda sad plaši da hoće da otcepe i istočnu Srbiju. A to naš Aca baš ne bi blagoizvoleo, jer je taj deo izgleda već prodao Kinezima. Zato je i krenuo njihovim tragovima, da popravlja šta može, da briše tu dobrotu i ne dozvoli promene. Jer promene su opasne. Bar za njega. Ako nije na vlasti, onda je u zatvoru. I on i dobar deo njegovih kerbera, što kidišu na Srbiju, da bi otkinuli što više mogu.

Dok mladost ide peške, uplašeni i zamišljeni Aca ide onako kako jedino zna, autobusom zajedno sa svim njegovim izmišljenim prijateljima. A i neprijateljima. Jer su mu izmišljeni neprijatelji sada najpotrebniji, ta stara radikalska priča o neprijateljima koji ruše Srbiju već evo 30 godina. Baš kao Manulać o “oškudaciji”, tako i Aca ne zatvara usta i non stop vrti priču o “obojenoj revoluciji”.  Dojadio više i Bogu i ljudima sa tom obojenom revolucijom, pa mu studenti kupiše kokice i poslaše ga da ne smara i da se faća u ono njegovo radikalsko kolo, zajedno sa Dodikom. Da iskoristi ovo vreme, dok mu ne ode i zadnji drugar na robiju. Bez Mileta, nema više prijatelja na ovom brdovitom Balkanu. I šire. A i autobus mu se sve više raspada. Pucaju gume, jer narod pumpa sve jače i jače. Otpadaju točkovi, motor otkazuje, a i sve češće Miško mora da vozi u rikverc, zato što nailaze na ove studente gde god da krenu. Ma ni na pišanje ne mogu više bez policijske pratnje.

A publika nikako da zadovolji Acu. Prvo ih jedva skupi da popuni seoske domove kulture, sa sve svojim obezbeđenjem. I drugo, nije on navikao na to društvo. Sve neka sirotinja, manja im penzija nego što njemu koštaju cipele, tako da ih bajke o EXPO i penzijama od hiljadu evra baš i ne zanimaju. Pitaju ga za grobna mesta, za zdravstvenu zaštitu, lokalne vodovode i puteve, sve ono što ovu vlast ne interesuje. Te sitnice koje život znače mnogo ljute našeg Acu, koji je inače sav u auto-putevima i milijardama evrića i nema ni vremena ni živaca za to. I dok se Aca zlopati po istočnoj Srbiji, mladost, pamet i dobrota se skupila u Nišu, duplirala broj stanovnika, i desetostruko podigla nivo sreće, optimizma i odlučnosti. Tako to biva. Dok Aca preti, li preti, i hoće na silu da sprovede svoju EXPOnencijalnu krađu, Srbija mu kaže da će zvati decu. Odzvanja već nedeljama ono čuveno “decoooooo”, a deca dolaze li dolaze, ganjaju Acine lojaliste, pridružuju se Jovo Bakić, a i opozicija, tako da Aca ne zna više gde da ide. Što bi rekla jedna druga pesma “ni na istok, ni na zapad, na sever, ni jug”.

Jedini koji mu pomaže i ko hoće da mu pokaže  gde da ide, je Ješić, poručuje mu neku skraćenicu, PVMDVPM, ali se taj put Aci izgleda nešto ne sviđa. Koga drugog da pita? Onaj izraelski softver što mu je baš bio od pomoći je ugašen, pročulo se i za špijunski centar u EPS-u, ovi iz BIA, ne mogu ni CRTU da nađu, a kamoli put. Strašno, strašno. Nema vajde ni od najbližih saradnika. Neusmena je i dalje izgubljena između “moram da razumem kako da razumem” i “ima veze sa mnom ali nema veze sa mnom”, a nebitan ne zna ni da li je dao ostavku ili ne. Taman posla da pita nešto onog Voolina, to bi bila katastrofa, za Dodika mu treba prevodilac, a za nedostojnog mu trebaju pare.

I tako, već četiri meseca Aca ide iz greške u grešku, a mladost i dobrota ide iz sela u selo. Priča polako stiže do kraja. Studenti su ozakonili u Nišu svoje namere, Edikt je jednoglasno usvojen pred nekih par stotina hiljada duša, i ostaje nam samo da se 15. marta u Beogradu, zatvori krug oslobađanja Srbije. Zna dobro Aca kad kaže da se sprema “radikalizacija”. Greši samo za malo. U stvari, sprema se “DERADIKALIZACIJA” Srbije. Jer NIŠta više nije isto. Sem dobrog #PUMPAJ! Zato 15. Mart. Beograd.