Kojekude Srbijo

Pored toga gde se ide, postavlja se pitanje i kako se ide. Jer uz odabir najbolje strategije obavezno ide i biranje najbolje taktike. Možda neko sad da pita zašto komplikovati, i čemu sve to? Studenti su krenuli sa definisanjem svoje strategije, i za početak odabrali dve ključne teme za oporavak i napredak Srbije – lustraciju i ispitivanje porekla imovine. Koliko su dobre te teme, vidi se i po maršalu ćAci, koji se odmah uzvrteo i izmileo ispod kamena kako bi im odmah odgovorio. Ok, sada znamo šta maršala ćAcu najviše boli, i kod koga je novac ukraden od građana Srbije. Gde je to i stavljeno, dali na razne račune, od evrića i dolara do kripto valuta, ili u kvadrate u Beogradu na vodi, to će da reši baš lustracija i ispitivanje porekla imovine.

E, sad, zašto je za pobedu podjednako važna i strategija i taktika. Najkraće rečeno, imati samo strategiju bez taktike predstavlja najsporiji mogući način da se ostvari neki cilj. Sa druge strane, imati samo detaljno razrađenu taktiku bez dobro promišljene strategije predstavlja najbrži mogući način da se totalno i trajno promaše svi ciljevi. Da bi bilo još jasnije, ako uzmemo da je taj neki glavni strateški cilj da Srbija ide ka Evropi, ka evropskim vrednostima i demokratiji, veoma je bitno i “kako” idemo tamo. Ako idemo, recimo, autobusom, onda bi analogija bila da je strategija upravljački sistem, a da taktika predstavlja papučice za gas i kočnicu. Bez taktike bi bili kao dečica kad ih roditelji stave u one igračke automobile i ubace žeton. Dečica vrte volan, muzika svira, čisto uživanje, a u realnosti se nisu ni mrdnuli sa mesta. I to nije bitno, sve dok ima žetona za ubacivanje. Lepo je to razradio maršal ćAca, držao je svoje lojaliste u tim autobusima, uveravao da je to put ka EU, puštao nacionalističku muziku, religijske filmove i davao ono neophodno, sendviče za ručkanje. Ko zna dokle bi to još trajalo, da maršalu ćAci nije ponestalo žetona. Prošle godine, kad je većinska Srbija, a i većinska Evropa uvidela da je ta strategija šuplja baš kao naprednjačko znanje, bacio je maršal ćAca sve na taktiku, i punim gasom, bez kočnica, jurnuo ka toj EU. Ko zna gde bi završili, u Belorusiji, Rusiji ili Severnoj Koreji, da se maršal ćAca nije “junački slupao” o baš sva četiri putokaza za koje je mislio da ga vode pravim putem ka diktaturi, znate onim stubovima njegove politike, pa sad nema druge već da kupuje leteće automobile.

Ali da se vratimo na suštinu i zašto je bitna dobra taktika koja treba da prati studentske strategije. Prva strategija, a i taktika je ona do izbora. I ona se zasniva na taktici kako animirati i izvesti na glasanje sve one birače koji bi glasali protiv ove vlasti. Zatim se mora dobro smisliti kako demotivisati i prevesti u apstinente i/ili “bele listiće” sve one koji glasaju za ovu vlast. I naravno, dobro proučiti ko to ne izlazi na izbore, i da li vredi motivisati ih da izađu. Za sada, deluje da sve ide dobrim putem, kroz sve neasfaltirane ulice, sela i zaseoke, gde ne postoji ništa sem maršala ćAce. Prvi testovi na lokalu pokazuju pad podrške maršalu ćAci od 25-30%, i da su građani spremni za promenu. Ako izuzmemo par „izletanja“ sa puta, kada su „komandu“ studentske inicijative preuzimale “ekipe” koje izgleda pokušavaju da smanje koalicioni potencijal studenstskog pokreta, postoji dobra usklađenost strategije i taktike. Zato je ključ u ponašanju koje se u narodu zove „ne zatvaraj nikad vrata dupetom“.

Zato što sve ozbiljne analize i istraživanja, ukazuju na to da će sastav novog parlamenta činiti najverovatnije tri glavne liste, plus naravno one manjinske. Te tri su, poređane po snazi i brojnosti, studentska lista, ćAcina, i lista ujedinjene opozicije. I niti jedna lista neće imati većinu da samostalno napravi vladu, tako da studentska lista, kao najjača, ima samo dve opcije. Obezbediti podršku za formiranje manjinske vlade, ili za formiranje koalicione. Obe opcije zahtevaju temeljnu analizu i strategiju. Jer nikad ne treba potceniti maršala ćAcu i njegovu mogućnost da uz aktiviranje “spavača”, kako unutar studentske, tako i unutar liste ujedinjene opozicije, i naravno uz podršku dela manjinskih stranaka, skupi 126 mandata podrške. Jeste malo verovatno, jer mora da „kupi“ najmanje trideset poslanika, i to za tesnu većinu, ali nije nemoguće, imajući u vidu finansijske, ucenjivačke i kapacitete prinude koje poseduje.

Dobra vest je da studentska lista već godinu dana održava prednost od barem 400-500 hiljada glasova i da sad čak i njihovi “razočarani” glasači imaju opciju glasanja za ujedinjenu opoziciju, za staru, nikad dočekanu političku ljubav. Maršal ćAca, sa druge strane, ima brdo loših vesti, od akutne boljke sa SPS-om, sveprisutnih problema sa rejtingom, EU koja ga tretira kao diktatora (vidi čuda), nadolazeći problem sa saveznikom Orbanom koji najverovatnije gubi izbore aprila, onim dekicom Trampom koji baš hoće da ga hapsi, kao i ključnu i nerešivu zagonetku nad svim zagonetkama, a to je – koga da predloži za mesto predsednika, da mu čuva i sačuva fotelju za neke naredne godine.