Nakon podužeg perioda, kada je put do Beograda trajao i po nekoliko sati, i za zarobljene putnike predstavljao noćnu moru, problemi na ovom delu železnice su rešeni i do Beograda stižemo za sat i po. Ponekad to putovanje traje i kraće ako voz ne staje na svakoj stanici i ako je prva stanica od početne, Valjevo, ili u suprotnom smeru, Prokop - Beograd.

Kupei topli i uredni, redovno ste obaveštavani o sledu stanica, nema duvanskog dima… Prijatno železničko osoblje, uglavnom mladi ljudi. Čini se da takvo okruženje na neki način obavezuje putnike da se i sami ponašaju uljudno i civilizovano. Tiho ćaskaju, mladi najčešće sa slušalicama i svojim telefonima, po neko i sa knjigom.

Pre trideset i više godina, sličnom kompozicijom sam se vozila prugama kroz Bavarsku. Tada, ovde nije bilo lako i bezbedno ukrcati se i sići sa voza.

Putujući, najčešće uživam u pokretnim slikama kroz sada velike svetle prozore kupea. Železnica i železničke stanice su za mene u realnosti, ali i u snovima, uvek imale neko više, simboličko značenje, ne samo da se prevezem iz tačke A u tačku B.

Ali, kao i sve drugo u životu i te pokretne slike imaju drugu stranu medalje! Da je ove zime bilo više snega, verovatno bi sakrio sve divlje deponije koje prate barsku prugu i putnike. Za razliku od puteva, pruge ne prolaze kroz centar naseljenog mesta nego kroz zaleđe, a mi smo poznati po tome da đubre guramo za leđa, ili pod tepih, da se ne vidi. Međutim, vidi se!

Naravno, te brojne deponije trebalo bi da budu briga zaposlenih na Železnici Srbije, ali direktna odgovornost je na komunalnim službama. O tome, kako im mesto izgleda, svakako treba da brinu i meštani okupljeni u mesnim zajednicama. Istina je, međutim, da se mesne zajednice oglašavaju uglavnom pred izbore.

Ono što u svakom smislu treba da bude briga Železnica Srbije su zgrade na železničkim stanicama, koje su u većini slučajeva već odavno bez posada. To su one lepe žute zgrade sa velikim časovnikom, koji je davno stao i koje su mnogima od nas obeležile detinjstvo i mladost. To su ta mesta odakle su nas zajedno sa vozovima, uz zvižduk pištaljke i odmahivanje crvenom kapom, ispraćali u velike gradove i dočekivali „otpravnici vozova“. Te stanice su bile mesta odlazaka i povrataka, tužnih rastanaka i srećnih sastanaka, svakojakih teskoba, suza radosnica i onih drugih…Tu se najčešće nalazio i po neki bor, koga je davno, po sopstvenom nahođenju, zasadio neki pružni radnik, i poneka usamljena ruža.

Sada su te stanice duž pruge, kao što je slučaj u mestima Divci, Iverak ili Lajkovac, pa tako sve do Glavne železničke stanice u Beogradu, u lošem stanju. Primera radi, u Divcima na oronuloj zgradi magacina, u sklopu železničke stanice, više polomljena vrata te ih vetar uz lupnjavu pomera levo i desno, kao u horor filmovima. Slična je situacijama i sa zgradicama koje su nekada služile kao stanični taolet, a i same stanične zgrade deluju devastirano i tužno.

A, sva ta mesta mogla bi da budu male turističke destinacije, na radost svih putnika među kojima ima sve više stranaca. Te lepe zgrade železničkih stanica treba sačuvati i zbog prepoznatljive arhitekture za doba kada su građene ali, što bi rekli psiholozi, i zbog kolektivnog pamćenja. Ne mislim da je za taj poduhvat potreban veliki novac. Potrebno je samo na delu, a ne na rečima, istinski voleti Srbiju!

Ima i lepih primera. Stara železnička zgrada u Valjevu, sagrađena početkom 20. veka, obnovljena je uz nadzor stručnjaka Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Putovanje železnicom do prestonice moglo bi da bude prijatno putovanje kroz predele i vreme, a ne kroz divlje deponije i ruine, kao što je sada slučaj.