Ova vlast već godinama deli i svađa sve i svakoga, tako da se njena vladavina najbolje može opisati kao veliko gradilište, i to jedne velike ograde, kako fizičke, tako i mentalne. Ograđivanje je za naše „većinski“ izabrane predstavnike, „omiljene“ u narodu postalo kao neki novi „must have“.

Jedna stara izreka kaže da se komšije prepoznaju po ogradama, tako da se ovo zadnje ograđivanje ćacijima, traktorima, bodljikavom žicom i jarkom, može zaključiti da sa njima nešto ozbiljno nije u redu. Nenadležan, a i očito nenormalan, odlučio je Aca da se definitivno ogradi od te većinske Srbije, i da napravi svoju državu. Malu kao park, pa šta. I Vatikan je mali, malečak, usred velikog Rima, pa vidi kako je moćan i šta sve može. I tako je nastao Ćacilend.

Kako već ima iskustva sa balvan revolucijama, Aca je krenuo prvo sa granicama. Prvo ćaciji, kao živi štit, pa onda ograde, pa rovovi, onda traktori, još jedan red ograda, i bodljikava žica. Granica je tu, nije ona Karlobag, Karlovac, Ogulin i Virovitica, ali daj šta daš. Sledeće je naravno sila, ali mu policija i žandarmerija nisu više dovoljni. Morao je da angažuje i raznorazna „obezbeđenja“, tipa „head and shoulders. Ali i to mu nije bilo dovoljno. Kao zadnji potez, morao je da uključi i svoju pretorijansku gardu – lojaliste. Skupio je sve što može u Ćacilendu, došli svi oni da pomognu svom voljenom predsedniku da prebrodi ove teške dane nevoljenosti. Za par stotina do par hiljada evra, ali šta je, tu je. Tačno da ih nema 17.000, ma ni 170, ali sa druge strane ni ovaj njegov Ćacilend nije nešto veliki. Iskoristio je tako Aca priliku da konačno svede svoju državu u granice gde može da smesti sve one koji ga vole i podržavaju. Nije baš kao u priči, ono svi ćaciji pod jednu šljivu, ali polako, ima Aca još vremena da poradi na tome. Tako je 15. marta zaokružio svoju vlast, i postao legalno izabrani predsednik. Od Velike Srbije, pravo u Pionirski park. To mu je i najbliže što će ikad postati Tito.

Gleda svoje loj-ćacije sa terase Aca, onako, kao pravi predsednik, i razmišlja kako mu sad treba i himna. Da mu je Bora Čorba živ, napravio bi mu sigurno nešto, kao „oko tebe sve su ponavljači ćaci, ili bolesnici, ili manijaci“, možda i ono „pogledaj dom svoj anđele“. Ali nema Bore, pa mora da nađe sam neku himnu, i to jednostavnu, jer ovi njegovi ćaci ne umeju da otpevaju čak ni „Bože pravde“. E da je to jedina briga koja brine našeg vrhovnog Ćacija. Kako to ide sa naprednim radikalima, uvek ima probleme sa susedima. Navikao, pa to ti je. Sada mu je jednostavnije, jer okreni-obrni, Aca se graniči sa slobodnom Srbijom, gde god da krene. A ona baš neki nezgodan sused. Obrazovana, uporna, dobra, ne svađa se, ne pada na provokacije i radikalske fore. Probao je sve Aca, skupio sve što evrići mogu da kupe. Ali nikako da napravi neku frku ili razlog da opet zarati sa komšijama. Napravili ti studenti sanitarni koridor oko njegovog Ćacilenda, izbegavaju i da priđu kako se ne bi zarazili. Znaju deca za higijenu. Neće da se igraju sa bilo čim što je ćacano-kakano.

Kako ide vreme i pune se ulice i trgovi, sustiže Acu i neka nervoza. Nije navikao da gubi, a rešenja nema. Od dva miliona glasova, ostala mu samo šaka ćacija i huligana. Sve mu se više po glavi vrti da bi himna mogla da mu bude „a sad adio, i ko zna gde i ko zna kad“. Gleda kako su sve ulice oko njegovog Ćacilenda prepune nekih veselih i srećnih ljudi, radosnih što su ga konačno proterali iz cele Srbije u taj malecni Ćacilend. I šta će drugo vrhovni komandant, već da uradi ono što najbolje ume. A to je da bude hulja. Nije da nije bio i ranije. Provocirao je Aca ceo dan, blokirao aerodrom, autobusku stanicu, sve vozove, ali reka ljudi se sliva prema Ćacilendu. I onda je jednostavno puk’o, baš u trenutku kad se desilo ono što Aca najviše mrzi. Ta strašna gromoglasna tišina. Trpeo je, trpeo, čak punih dvanaest minuta, rešio da „odsvira kraj“. Pištaljku nema, već neki zvučni top, koji je nabavio pre par godina, za svaki slučaj, ako neko krene na njega, čisto da im pokaže ko je gazda. Puk’o je zvučni top, kao i nadstrešnica, i to u sred tišine za pomen nevinih žrtava u Novom Sadu.

A Aca ko Aca. Misli da je stvarno „odsvirao kraj“, a u stvari odsvirao je svoje. Istrošio je sve karte i adute, a završio u Ćacilendu. Uspeo je da sve svoje skupi na jednom mestu, tako da sad znamo koji su i gde su. Uspeo je da iznervira i ono malo preostalih prijatelja po svetu, koji mu se više ne javljaju na telefon. A on lično, više ne sme ni do toaleta bez kordona „kobri“. Krenula je nova faza #dinstanje. Zato #pumpaj i dalje. Do kraja.