Lični stav Dejana Radulovića: Pad Jerihona

Naravno, to je samo jedan od simbola vremena svih, posebno onih naopakih kada moć nadvlada pamet, a vlasti umisle da su božanstva kojima je dato da pojedu sve vreme i živote ljudi. Pre svega svih onih koji su verovali da će nekakav čarobni štapić da nadvlada mitsku meduzu sa stotine, hiljade pipaka koji besomučno isisavaju i razaraju zdravo tkivo stare zemlje balkanske.

Ta „avetinja“ administrativno nazvana „sistem“, narodski prepoznataje kao korov. Da dodam rimu, „stvorov“ kako bismo razumeli sve vekove. Može i „torov“, ali su torovi zdravi ispražnjeni ili sistematski zatrti nemarom prema domaćinima. Pravim, istinskim, u svim segmentima društva. Da ne kažem države, jer zna se šta podrazumeva omeđana tvorevina.

Oni koji su uspeli da ih sačuvaju od nemani mitskih aluždija svakako su heroji vremena.

To su ljudi koje nije usisala naopaka industrijalizacija i odvela u „lopovske firme“,što bi rekao jedan domaćin podno preteklih planina.

I dok su novopečeni bogatuni vekova ovih, nikako novih, rušili, bušili, razgrađivali, dograđivali van autentičnosti i tradicije promovišući sve ono od čega se ne živi, stigao ih je „prasak iz grudi svih ranjenih ljudi“.

Šta su to u mimohodu vladari i njihovi neimari „zaboravili“. Pa ljude, najvažnije resurse. Pohlepa ih je ogluvela, a bučni sistemi stvorenih legiona su ih putem „čarobnih kutija“ (čitaj medija) ušuškavali poput malih Nerona i hranili i čuvali u svojim partijskim štabovima i osvojenim selima i gradovima. Izabrani i nacrtani po sistemu dahija. Što korumpiraniji i rđaviji, to poslušniji.

Ne zaboravimo, pravi i čestiti domaćini u periodima okupacija raznih više su imali muka sa „podmićenim“ sunarodnicima nego sa silama raznim. One su definisane od kad je sveta i veka.

Imali su muke i ustanici u vremenu Otomanske imperije. Baš sa privilegovanim i onima koji su ih služili.

U savremenom dobu, ovom koje je poput podebelog crva pojelo „zdravo tkivo“, odgovor je „radim za pare“. Kao da proizvođač hrane, učenjak, lekar, zanatlija radi za klikere. On ne mora da hrani porodicu.

To je sve pomno pratila generacija koja je stasavala tražeći lepotu u zdravom i radost u porodicama i društvu gde su dominirale jednako iste „politikantske“ prilike i njini naslednici. U svim godinama koje su štetočine nepotizma pretvorile u preživljavanje, u opstanak i ljudi i prirode. Zemlje, vode, vazduha.

To je poznata priča i ostavljamo je za promišljene reformatore „kad dane dogura val“. Za dolazeće koji još uvek koračaju „pustinjom“ napravljenom pohlepom. Prosto, da bi izašli iz „kruga“ i ušli u darovanu zemlju. Svoju, onu kojoj je mnogo dato, a koju su akrepi iz mitova raspeli i raselili.

Pouke radi, bilo je svakojakih „nesreća“ i vlasti koje su u trenutku poistovećivanja sa božanstvima palile i razarale sopstvene imperije i gradove. O satiranju ljudi da ne govorimo, potrajalo bi.

Kako se osim odela i novonastalih tehnologija nije mnogo toga promenilo, da se vratimo na naslov.

Priča kaže da su u jakom gradu Jerihonu osim domicijalnog stanovništva bili nekakvi divovi. Terorisali, gazili, satirali ljude. Svi su ih se bojali.

Onda su odjeknule trube. Pale su prvo zidine, onda i grad, sila divova. Došli su oni kojima je na pravdi vremena dato. Misao koja nadvladava je zapravo izlazak iz „začaranog“ kruga obolelog društva.

Buđenje posle dubokog sna nikada nije jednostavno. Posebno za one koji su „prespavali“ vek. Oni koji su koračali znali su da prvo moraju pred ogledalo, da vide svoje, sebe, pa tek onda predeo.

Persej je kroz ogledalo štita prilazio zastrašujućoj meduzi da vidi šta mu je činiti.

Mnogo je onih koji su razumeli mit i prepoznali stradanja i koji utabanim i raspetim stazama smelo ulaze u katakombe vremena.

Jer, samo to se piše.

Dejan Radulović, autor dok. tv reportaže „Slike života“