Predsedniku Srbije Vučiću ubrzano izmiče tlo pod nogama. Utakmica koja vodi njegovom padu i studentskoj i građanskoj pobedi ulazi u drugo poluvreme.
Studenti su u Nišu dobili zasluženi penal i mogu da ga pretvore u pobedu. Znaju oni kako se izvodi, u sportskom žargonu, najstroža kazna. Znaju oni to bolje od drugih, recimo od neodlučnih lekara i zdravstvenih radnika, uspavanih rudara Kolubare koji su rušili Slobodana Miloševića (današnji „lagodno“ žive uz rudarsku platu, plus okućnicu i plodno šumadijsko zemljište koje im duplira prihode), od službenika u državnom i javnom sektoru, koji se trgnu i malo zamisle tek kada ih svojom borbom i buntom na ulicama, trgovima, fakultetima i srednjim školama trgnu njihova deca, studenti i maturanti.
Zašto i druga strukovna udruženja, organizacije i sindikati nisu hrabriji poput prosvetara, advokata i intelektualno nadarenog umetničkog sveta i glumaca koji su listom stali uz studente FDU-a, ali i svih drugih fakulteta? I dobro je što nema Lazara Ristovskog, Buleta Goncića i one žene „pepeljuge“ iz Narodnog pozorišta, čijeg se imena i ne moramo sećati, ni danas ni sutra.
Studenti vode igru i rezultat je na njihovoj strani, ali još uvek imaju kratku klupu opozicione i druge podrške. Navijači i oni koji ih danas dočekaju krofnama na maršu sutra odu na svoja v.d. radna, ucenjena mesta u javnom sektoru. Da li oni mogu bez nelagode i stida da se pogledaju u ogledalo i zadovolje se onim: „E, glasno sam za njih juče navijao“?
Šta je recept? Ne prelazna vlada, već generalni štrajk da sve stane, da milion ljudi zaguši beogradske ulice i da se pojavi novi Džo bagerista. Onda ekspertska vlada, predložena od studenata i profesora kojima veruju, za utvrđivanje uslova za izbore, a ne prelazna, u koju bi opozicioni „prvaci“ sebe ugurali. Tada će i policija da spusti štitove, poput onog jednog iz Novog Sada, koji je dao svetli primer kolegama.
Tada će, po uzoru na onog deku sa početka ove priče: „Povlačim se jer želim da se igram sa malim Markom…“ Dakle, u novom izvođenju: „Želim da se igram sa malim Vukanom.“
Ovo je dobro poznati i već oprobani i viđeni recept. Ali, u sadašnjem međunarodnom okruženju nema para za rušenje diktatora, koje je Bil Montgomeri davao članovima otpora u Budimpešti, ili Bob Gelbard opoziciji u Podgorici. Nema ni Rusa koji će u vili Mir reći diktatoru (Slobi): „Vreme je da se posvetiš čitanju priča malom detetu.“
Neće biti pisama podrške iz Brisela, Moskve ili Vašingtona (šta će Peking, zaključite sami). Oni u ovoj partiji pokera novac stavljaju na „žandara“, sve dok im tzv. stabilokrata ne izvuče ćilim ispod nogu. Naučili su da im je laganiji biznis sa jednim autokratom koji im ispunjava sve želje: Kosovo, kopanje litijuma uz podizanje propale auto-industrije, poslove na aerodromu, metrou, kinesko kolekcionarstvo u zlatnim polugama, više srpskih vojnika u mirovnim operacijama NATO… da ne nabrajam više.
Studentski plenumi i opoziciona aždaja sa mnogo glava koje se međusobno gađaju vatrom ih ne privlače, već izazivaju nelagodu. Studentski bunt u Srbiji može, kao pandemija, da se proširi na region i njihov tzv. evropski zabran, okovan birokratijom sa velikim platama i privilegijama. Lakše im je da igraju šah sa Vučićem, a da on bude lepo plaćen i nagrađen pokradenim novcem od svojih, do vlastitog bola trpeljivih građana. Nek uzme pare na svom malom EXPO-u, ne uzima novac od prodaje ulaznica za Ajfelov toranj, Empajer stejt bilding, Frankfurtski sajam automobila ili Boljšoj teatar.
Da li im je računica dobra ili nije, pokazaće isključivo semafor na kojem Vučiću teče vreme i ne mogu ga zaustaviti. Nije to peščani sat pa da ga okrenu, niti zvono na Bogorodičnoj crkvi u Parizu, sa ili bez (verovatno uskoro) francuskog političkog Kvazimoda, ušuškanog do skoro u dva mandata (bio je to san za Šolca).
Čitava studentska društveno-politička operacija definisana je i izvedena precizno i jasno, kao po hirurškom protokolu. Studenti su nam svima odredili terapiju, a iz takvog lečenja iznedriće se novi politički ljudi (reč lideri smeta jer je „isprana i pohabana“).
Studenti su svici slobode, i u ovoj bici mogu mnogo da izgube – ne samo godinu, već i budućnost. Ulog im je veliki, igraju u dobroj veri i dobroj volji. Vučić i njegovi igraju sebično i pohlepno, ali sada ta igra nailazi na protivotrov koji čine jedinstvo, solidarnost, moral, ponos i dostojanstvo.
A sada, da pored nadolazećeg optimizma i nade, ne zaboravimo strahove. Vučić i njegovi olovni vojnici sa punim džepovima para, i njegove kapuljače, iako okrunjeni i u strahu od gubitka vlasti i moći, mogu izazvati sukob i dovesti do razbijenih glava ili krvi na nekoj ulici, trgu ili na stepenicama neke od „institucija“ koje je on pojeo. Ali, posle takvog očajničkog pokušaja, menjaju se pravila igre.
Nažalost, moram da zaključim rečima: da bi bilo bolje, prethodno se dogodi nešto gore. A tada nema pomoći i podrške „saveznika“ po interesu – vlada pragmatizam. On će sam pokazati da li je od deke Slobodana Miloševića naučio, kao i mnoge druge stvari, kada mu dođe vreme da se umori od „politike“ i poigra sa detetom.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare