Zov totalitarizma se u Evropi širi kao pandemija, posebno pošto je novi dah i zamah opasnom populizmu dao Donald Tramp na krilima velike pobede jer ga je "zagrlila" većinska Amerika. Nije njegov broj igrom sreće izašao na ruletu, već su njegovi prethodnici velikim greškama tabali put da se on popne i ponovo zasedne na najjači tron u svetu.
Ovaj primamljiv „western“ je brzo okupirao sve evropske bioskope i dopao se gledalištu. Mnogi bi ovaj novi populistički American dream projektovali u svojoj kući, dopao im se. Ne možemo okriviti samo Trampa zbog svih evropskih nevolja. Evropa je ka svojoj krivici sama srljala. Rat u Ukrajini je uneredio staru damu, i Evropljani su se brzo našli između čekića i nakovnja.
Morali su da biraju između pada kvaliteta života i dolaska na vlast raznih i brojnih ultraša. Ali, brzo im se napunio kofer Zelenskog i žele da se taj rat okonča i zato hrle ka „obećavajućim“ opcijama, što desnim, što levim ekstremistima – populističkim strankama. Nisu ljudi krivi, lideri se ne mogu abolicirati jer su pustili džina iz boce.
„Nikada nisam mislila da bih mogla glasati za AfD, ali jesam jer želim svoj život da mi se vrati“, kazala mi je prijateljica iz Nemačke, posle nedavnih nemačkih izbora. Ovo je najkraći i najbolji opis šta prosečan čovek u Evropi želi – „život natrag“. Ljudima je pun prtljag nebitnih istina i bolnih laži. Nisu Orban, Fico, Erdogan, Vučić, Dodik i ostala bratija bogom poslati da ubijaju krv i meso u nama. Sami smo to dozvolili i do skora nije bilo života i iskre u nama.
Studenti u nama nastoje da probude ugašenu volju i nadu. Ne samo u Srbiji, već u regionu i Evropi, trude se, ne žale znoja, žuljeva, krvavih tabana, suprotstavljajući se nepočinstvima „igrača šaha“ i njegovim nedelima. Vučić pokušava da dobije već izgubljenu partiju šaha od studenata. To podseća na sliku Fridriha Morica od Avgusta Retsha s kraja 18. i početka 19. veka, izvorno nazvanu Šah mat, a danas pod nazivom „Igrači šaha“. Mi – studenti igramo šah sa vragom i pretpostavlja se da gubimo partiju, dok u Luvr nije došao šahovski velemajstor. Pozvao je kustosa i rekao mu: „Promeni naziv slike, jer ovo nije šah mat.“ Studentima je preostao još jedan potez kraljem. Provokativnost i poruka umetnosti su neretko skrivene. Uvek postoji još jedan potez koji ponekad u očaju ne vidimo. On je kapitalan i ne izvlači nas samo iz situacije, već njime ćemo da matiramo Vučića koji je uveren da pobeđuje.
Ali pobede nema kada građane, narod i udarnu političku iglu – studente – potcenite. Zar nije italijanski pijanista odsvirao „Bella ciao“?
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare