Dođe tako neko vreme, kad i najbolji među nama dobiju čudnu vrstu blokade, i nekako ostanu bez ideja, bez podrške, sve onako ispumpani, i to bez obzira na sveopšte pumpanje koje vlada Srbijom. Jednostavno, bude čovek potrošen kao rolna toalet papira, bude nezanimljiv kao jubilarna 50-ta repriza „Srećnih ljudi“ i „Stižu dolari“, i nepoželjan kao bubuljica na vrh nosa. Ukratko, u poslednje vreme se to u narodu opisuje vrlo jednostavno, nevoljen kao Neandrej. Ali to je već neka druga priča, koja čeka da bude ispričana u budućnosti.

Naš glavni junak je upao u ono što klinci sada zovu „neizdrž“. Jednostavno više ne može da podnese što nije u centru pažnje. Ali je izgleda došlo neko takvo vreme. Da li je to retrogradni Merkur ili neki drugi Merkurac, ne zna se, ali ga jednostavno ne primećuju. Džabe 150 gostovanja na televizijama u ovih stotinak dana, džabe ceo Ćacilend, EXPO, milioni, kamioni, uvoz, izvoz, svašta. Niko ga više ne zarezuje. Mislim onako ozbiljno, kao pravog predsednika. Pa makar i Ćacilenda. A što se tiče šege i komike, tu je na prvom mestu. I kod nas i kod Makedonaca. Ali mu to baš nešto i ne prija. Nervozan, ne može da spava, muči ga to svakodnevno pumpanje i dinstanje, i pogotovo ta gromoglasna tišina. Počinje sve da ga plaši. Treba mu hitno nešto za raspoloženje.

Ali šta. Došao je do toga da mu ništa nije više dovoljno. Recimo da sazove onih njegovih tridesetak nenadležnih stvorenja na jednom mestu, što ih inače zovu Vlada Srbije, pa da ih kinji i maltretira do besvesti. Nema zadovoljstva. Ni da čita onu knjigu od Markiza de Sada, da shvati šta to radi pogrešno. Bolest je izgleda došla do nivoa kad više nema pomoći. I tako je naš Aca od Ćacilenda uradio ono što je jedino logično. Pozvao je doktora. Doduše, ne da leči njega, nije do njega, već za onu nenadležnu Vladu, jer doktor je ipak doktor. Ume valjda i da da neku dijagnozu, pa da onda popravi stvari nekom tableticom. Neke šarene pilule za lilule.

A za dijagnozu je prvo potrebno proučiti simptome. Pošto nema vajde od Dr „šio mi ga Đura“, moraćemo da vidimo sami koji su to simptomi. Kao prvo, kod našeg pacijenta imamo veliki broj prekršenih obećanja, upropaštenih prilika, kao i nesposobnost da završi bilo koji važni posao na vreme. Uz to ide i vidljiv nedostatak samopouzdanja, potreba da priča „velike“ priče kako je veoma blizak sa poznatim ličnostima, i da je imao u životu neverovatne podvige. Pacijent je takođe potpuno nesvesan posledica svojih izmišljanja, jer uhvaćen u laži neće se izvinjavati ili priznavati krivicu. On samo nastavlja dalje kao da se ništa nije dogodilo. Kada vidi da mu okolina više ne veruje i ne prati njegove priče, on menja televiziju, i nastavlja po svome.

Prema Dr Google, ovakvo ponašanje u međunarodnoj klasifikaciji bolesti se definiše kao patološko laganje, i može biti simptom nekih ozbiljnih poremećaja ličnosti kao što su granični, antisocijalni ili narcistički poremećaj ličnosti. Sad se postavlja najvažnije pitanje, a to je, da li će ovaj Doktor za Vladu smeti da bude i Doktor za Acu? Možda ga je baš zato naš pacijent i odabrao, jer su Đurine specijalnosti ipak u delu interne medicine i endokrinologije. Mislim, više može da pomogne Ani da bude pravi Čale, ili Marku da postane nekakva Marina, nego Aci da se vrati pod libelu, ako znate na šta mislim.

Realno, da je stvarno hteo nešto da promeni, trebao je naš Aca od Ćacilenda da ipak angažuje pravog doktora iz Laze. Kad bi smeo. Ok, moraćemo sve sami, šta nam teško. Angažovaćemo opet Dr Google, i dobijamo dijagnozu – Narcisoidni poremećaj ličnosti. Kaže Dr Google da je to ozbiljan psihički poremećaj ličnosti u kome postoji dugoročno prisutno ponašanje koje karakterišu osećaj samovažnosti (grandioznost), duboka potreba za pažnjom i divljenjem, preterana samouverenost i nedostatak razumevanja za osećaje drugih. Kaže Dr Google da se javlja samo kod otprilike 6% odraslih osoba, češće muškaraca nego žena. Uh bre, pa ovaj Dr Google je baš sve pogodio. Leka nema, mora terapija. Zato mislim da je došlo krajnje vreme da mi sami napravimo terapeutski konzilijum. I to neki sa punom nadležnošću. Recimo, odaberemo dvanaestak ljudi, eksperata, koji će temeljno da pregledaju sve pacijente, od Predsednika bez portfelja do svih članova nenadležne Vlade, i onda pokrenu devetomesečni ciklus lečenja. Ne Ace, njemu nema leka, već da krenemo u konačno izlečenje Srbije. A kako ćemo zvati konzilijum, eksperska Vlada ili ne, to i nije bitno.