Ne sudim po strahu

(Autorka je Danijela Sekulić, sudija Privrednog apelacionog suda)

Položila sam zakletvu da ću suditi u skladu sa Ustavom, ratifikovanim međunarodnim ugovorima i zakonom. Ne po očekivanju, ne po nalogu, ne po sugestiji. Ta zakletva nije fraza – ona je granica preko koje sudija ne sme da pređe, čak ni kada mu se zbog toga preti.

A meni se pretilo.

Ne zato što sam nekoga uvredila. Ne zato što sam bila neprofesionalna. Već zato što sam sudila onako kako sudija mora da sudi – nezavisno. U prostoru koji je trebalo da bude bezbedan, jasno mi je saopšteno da ne sudim kako hoću, već kako mi se kaže. Poruka nije bila simbolična. Bila je lična, precizna i zastrašujuće jasna.

To nije bio napad na mene kao pojedinca. To je bio test sistema.

Jer kada se sudiji uputi poruka straha, ona nije namenjena samo toj sudiji. Namenjena je svima ostalima: „Razmislite pre nego što odlučite.“ To je poruka koja ima za cilj da zameni pravo intuicijom preživljavanja.

Nekoliko dana sam ćutala. Ne iz slabosti, već iz odgovornosti. Sudija koja govori o pritiscima ne govori samo o sebi – ona postavlja pitanje da li institucije stoje iza nje ili iza onih koji misle da mogu da upravljaju sudskim odlukama.

O napadu sam obavestila policiju, tužilaštvo i sud tek kada se pojavio svedok koji je potvrdio dešavanja tog dana. Tada je postalo jasno da više nemam pravo na tišinu. Jer ćutanje sudije nije neutralno – ono je uvek na štetu prava.

Nezavisnost sudstva ne brani se deklaracijama. Ona se brani konkretnim reakcijama na pritiske. Onog trenutka kada se pretnja sudiji relativizuje, kada se svede na „incident“, država šalje poruku da je nezavisnost stvar lične hrabrosti, a ne institucionalne garancije.

A sudije nisu dužne da budu heroji. One su dužne da budu poštene. Država je ta koja mora da bude jaka.

Zato ovo nije lična priča.

Ovo je poziv.

Poziv institucijama da prestanu da ćute.

Poziv strukovnim udruženjima da prestanu da se oglašavaju samo načelno.

Poziv kolegama da znaju da prijava pritiska nije slabost, već profesionalna obaveza.

Ako se sudije budu štitile samo rečima, a ne delima, presude će se donositi pod nevidljivim pritiskom straha. A presuda doneta iz straha nikada nije presuda u ime naroda - već u ime moći.

Ja ne sudim po strahu.

Ali više neću ni ćutati.

Ovo nije lična drama. Ovo je institucionalni alarm.

Meni kao sudiji poručeno je da ne sudim po zakonu, već po nalogu. To je napad na Ustav, ne na mene. Kada se sudija zastrašuje, a institucije oklevaju, pravda se povlači pred strahom. Ne tražim hrabrost pojedinaca, već odgovornost države.

Sudija mora da zna da iza nje stoji sistem – ili presude prestaju da budu izraz prava, a postaju rezultat pritiska. Ja ne sudim po strahu. I neću ćutati dok se nezavisnost sudstva tretira kao lični rizik, a ne kao ustavna obaveza države.