Nenadležni pokajnik i Sveta gora

Ne kažem da je nenadležnik bolestan, daleko bilo, ali da mu je dobro, očito da nije. I tako je uradio ono što svaki bolesnik u stadijumu očaja radi, a to je da se okrene Bogu. U slučaju nenadležnika, mislim da bi on mnogo voleo i da se lično nađe sa njim, da mu objasni, kako bi razumeo. Jer izgleda da Telekom nije dospeo do nebesa, i da Bog izgleda nema pristup našem „ružičasto srećnom pravu da znamo sve“, tako da je neinformisan o svim nebeskim uspesima Srbije u zadnje vreme, tačnije od 2012.

Ali evo problema, odmah na početku: gde da traži Boga naš nenadležni pokajnik? Iz ove naše crkve se Bog izgleda odavno iselio, jer je trebalo napraviti mesta za svilu, kadifu, mermer, i naravno, velike luksuzne džipove. Da je Bog prisutan, sigurno bi obavestio sve svoje popove, vladike i patrijarhe da recimo, „mir božji, Hristos se rodi“, nije poziv za korišćenje topovskih udara, vatrometa i ostale kineske pirotehnike tokom Božića. Ili bi rekao nenadležnom da se ne seče hrastovo drvo, već samo grana, i da pogotovo to ne treba raditi motornom testerom, već sekirom. Da ne pričam o tome kako se badnjak unosi u dom, a ne u Predsedništvo. Objasnio bi Bog nenadležnom da je dom tamo gde mu je supruga, mali Vukan, veliki Danilo i Milica. Da Bog postoji u ovoj našoj grešnoj pravoslavnoj Srbiji.
Vidi i nenadležnik da će to stvarno biti problem, pa odluči da je vreme da se skokne do Svete gore. Da bude i on jednom položajnik, da pomogne, da krene na bolje i monasima na Hilandaru, znate ono njegovo: BDP, putevi, mostovi, možda Sveta Gora na vodi, nikad se ne zna. Ako već postoji post na hlebu i vodi, zašto ne bi postojao i Hilandar samo na vodi? Ima njuha ovaj naš nenadležnik za biznis, pa to ti je. Ali prvo da uradi ono što mu je bitnije i hitnije – da nađe lek za ovu njegovu nevolju, jer kako ide vreme, sve mu je gore i gore. Nekad mu je efikasan lek bilo da otvori neko gradilište, neku fabriku, da odnese malim Kinezima na gradilištu po pljeskavicu, i tako to. Ali izgleda da je problem toliko uznapredovao, da mu više ništa ne umanjuje bol i patnju, tako da ni sado-mazo seanse sa Vladom Srbije više nisu kao što su nekad bile. Kad je čak i onaj Mali od finansija počeo da ga nervira, stvarno je zadnje vreme došlo. Ne pomažu više ni seanse na ambasadorskom brdašcu, koje je uvek bilo zadnje pribežište i uteha za njegovu nenadležnu dušu. NIS-u više dobre te seanse.

I pojavi se na veliki praznik nenadležni pokajnik usred Svete gore, sa sve bogougodnim obezbeđenjem i Instagram i TikTok naprednim đakonima, koji blagoizvoleše da uslikaju taj sveti momenat silaska njegove pokajničke veličine međ’ monahe i ostalo sveštenstvo. Kao što je Isus na magarcu ušao u Jerusalem, tako je i nenadležni pokajnik doveo sa sobom nekoliko sličnih bića, da ispoštuje sve procedure i kanone. Doduše, nije znao neke stvari, recimo da ne sme da pipa svete ikone, našta ga je jedan monah i upozorio. Veći problem je to što nije znao da ne sme da radi metaniju ili klečanje na Božić. Ali šta zna o tome naš nenadležni pokajnik-pripravnik. Nije imao vremena od čitanja građevinsko tehničke dokumentacije, oko rekonstrukcije nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Da baš te, za koju je naš nenadležnik rekao da nije rekonstruisana. Da je čitao malo i neke pravoslavne knjige pored tih građevinskih, znao bi da su metanije vid pokazivanja kajanja ljudi koji su se ponizili i traže Božiju milost, jer padanje na zemlju ukazuje na kajanje i grižu savest. E moj nenadležni pokajniče. Znamo mi to. Znaš i ti da znamo. Džabe si obećao novac za otkup svojih grehova. Blagoizvoli da pročitaš ponovo neke duhovne spise, videćeš da trideset srebrnjaka nikom nije donelo oproštaj, i opralo savest. Na nebu petnaest duša koje su zbog tebe tamo otišle pre vremena su već objasnile Bogu ko je ko i šta je šta u Srbiji. A ovde na zemlji, ima ko da objasni. Amen.