Nikola Jokić – čovek sa stavom

Lični stav 10. dec 202307:10 556 komentara
Reuters/ Isaiah J. Downing-USA TODAY Sports

Nikola Jokić našao se na spisku od oko 2.000 imena javnih ličnosti koji su podržali Srpsku naprednu stranku. Jedan od najboljih, ako ne i najbolji NBA košarkaš stao je tako rame uz rame sa drugim sportskim kolegama iz različitih generacija koji su podržali ovu listu. Janko Tipsarević, Željko Rebrača, Milan Gurović, i drugi koji bi možda bili daleko više poštovani u svojim odlukama 2012. godine, a ne sada kada podržavaju Golijata koji ima sve poluge vlasti.

More podela u Srbiji (partizani i četnici, rusofili i evropejci, patriote i izdajnici, žuti, crni, crveni), dobila je još jednu nijansu za raskol i trvenje – sportiste. Ona nije od juče, ali deluje da svrstavnja javnih ličnosti nikada nisu izazivala ovakve polemike i podele.

Gotovo da nas je hirurški precizno mentalno secirao Božidar Nikolić u svom filmu iz 1993. godine „Tri karte za Holivud“, uzevši nam biopsiju koja je i dalje ostala ista. Podele.

Povezano:

Sport je do skoro bio tačka našeg spajanja, često i paravan, mimikrija, tepih pod koji su su problemi gurali, i koji je naciji bio privremeni sedativ i morfijum za sve tekuće probleme.

To ne znači da sportisti nemaju pravo na politički život, iako da se ne lažemo – u normalnim zemljama oni se politikom ne bave. Da li iko zna političke i ideološke stavove Rafaela Nadala, Rodžera Federera ili Kristijana Ronalda – ne znamo.

Politika je polje u kojem vam za mišljenje ne treba fakultet političkih nauka, kao što pravu taktiku u fudbalu, znaju i svi gledaoci koji instant postaju selektori.

Dakle, i sportisti imaju, kao javne ličnosti pravo na svoj stav, ali moraju da se suoče i sa određenim sudom te iste javnosti i da prođu kroz tople zečeve morala, etike, i motiva sopstvenih odluka.

Sportisti i politika

Reuters/ Ron Chenoy-USA TODAY Sports

Nikola Jokić je godinama gradio i gradi imidž nezainteresovanog tipa, koga slava, novac i pažnja nisu promenili. Prave vrednosti, porodica, uživanje u malim stvarima u svetu u kojem se samo traži potvrda i bljesak.

Nema društvene mreže, ne učestvuje u „šou“ segmentu NBA lige. Daje komentare kada mora, nikome ne upada u oči.

Njegovu svedenost najbolje opisuje oblačenje pred NBA utakmice. Dok je većini NBA zvezda prolazak kroz tunel do svlačionica prilika da pečatiraju svoju ekscentriku, pokažu novac i privuku pažnju (često neukusom), Jokić gotovo neopaženo prolazi kroz špalir TV kamera u odelu i rolkama, delujući pomalo kao štreber koji bi najradije ušao na neki sporedni ulaz.

Ni na konferencijama za štampu nije drugačije, nikada teška reč, intriga, malicioznost.

Stajao je iza svojih odluka i nije težio da se nekome dopadne. Kada je hteo, mogao da igra za reprezentaciju rekao je – da, kada nije rekao je – ne. Nije se obazirao ni na lovorike ni na salve kritika.

Deluje da je svojom prkosnom nonšalancijom dobio poštovanje i onih koji slave svaki poen Denver Nagetsa u gluvo jutarnje doba, ali i onih kojima su uzori oni koji su „daleko više ginuli za reprezentativni dres“.

Postojali su i momenti kada je njegova nezainteresovanost delovala usiljeno. Na spomen američkih novinara o datumu parade povodom osvajanja NBA lige ove godine, Nikola je konsternirano prvo upitao kada je parada, a kada je čuo da je u četvrtak, uhvatio se za glavu rekavši „moram da idem kući“.

Ok, razumem i da više voli konje i jahanje, ali od NBA lige živi, ona mu je donela i novac za te iste konje. Obožava te ceo Denver, Ball Arena je svako veče ispunjena dupke sa 21.000 navijača, kao najbolji igrač i lider vodio si saigrače do titule. Trener Majk Meloun te voli kao sopstvenog sina, predsednik kluba Džoš Kroenke je ušao u štalu u Somboru da ti preda MVP trofej i znaš da će ti na ulicama klicati više od 750.000 ljudi. I šta, zaista ti se ide kući?

To nije pitanje interesovanja, već vaspitanja.

To je bila prva crvena lampica te fame oko Nikoline „ležernosti“, nikada njegove reprezentativne role. Jer za svako skidanje za reprezentaciju – hvala. Ko se seća povreda košarkaša Branka Jorovića ili rukometaša Nedeljka Jovanovića, koji su svoje karijere zbog reprezentacije upropastili. Niko, niti iko o tome priča.

Da, ima i onih koji su uvek tu, ali to je pitanje ličnog osećaja i prioriteta, a ne merenja krvnih zrnaca patriotizma.

Super-uzor

Reuters/ Mark J. Rebilas-USA TODAY Sports

Kada je izašla vest da je Nikola Jokić postao zaštitno lice jedne kladionice, bio sam zbunjen. Menadžer kladionice je tada izjavio: „Imati Nikolu za ambasadora idealan je način da predstavimo naš brend i naše zabavne proizvode u Srbiji. Jedinstvo i saradnja su deo suštine našeg brenda, dok je Nikolin moto da je najvažnije pomoći. To je ono što čini da se vodimo istim ciljem: da uzbuđujemo milione ljubitelja sporta širom sveta.

Delovalo je da je jedina stvar koja Nikolu baš ne zanima je uzbuđivanje drugih.

A teško i da je kladionica bila deo njegovog puta ka košarkaškim visinama, ako pričamo u kontekstu vrednosti i uzora deci, posebno u zemlji u kojoj po istraživanju organizacije „SOS Centar za lečenje i odvikavanje od kockanja“, oko 30 odsto dece uzrasta od 16 godina u srednjim školama u Srbiji ima kontakt sa klađenjem.

Ova vest kao da je bila priprema za ovu poslednju. Ili je makar ublažila razočarenje. Ne zbog izbora, on je legitiman već jer se neko ko sebe predstavlja kao nezainteresovanog, maltene čoveka koji se ni u svoj posao ne meša, upliće u nešto, sa distance i u uslovima koji su i figurativno i doslovno hiljadama milja udaljeni od Srbije, koja je i onako podeljena do balčaka.

Dovoljno je tužno što živimo u društvu u kojem se od svih delova očekuje politička afiliacija, čak i prosvetara i lekara. Ali ako je i tako, hajde da onda čujemo i zbog čega, koje su to vrednosti i ideali u kojima su se pronašli.

Dakle, kada je Nikola Jokić u pitanju, da se radilo o nekome ko je izražavao svoje stavove, bio aktivan, pa i da razumem. Lebron Džejms je jasno stavio do znanja šta misli o Donaldu Trampu, i to kada je on bio u zenitu svoje vlasti. Slagali se sa njim ili nje, njegovo za ili protiv imalo je težinu.

Jednostavno postoje ljudi čije mišljenje poštujemo čak i kada se sa njime ne slažemo. Pomislio sam da je uspeh i novac delom brana da čovek bude svoj i da ne bude deo blata, a naša politika to jeste, sa svih strana. Ni reklama, ni bilo kakvih dvojbi i šumova, posebno ne nekih beneficija, ili dozvola za privatan biznis, zbog kojih se naše javne ličnosti najčešće trse u politiku. Posebno bi to bilo čudno za Jokića koji je za poslednji ugovor dobio 274 miliona dolara.

Nikola više nije nezainteresovan, sada ima stav, koji će da bi i dalje imao poštovanje morati da odbrani.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare