„Nuklearna“ Srbija

Lični stav 14. apr 202413:44 8 komentara
N1

Ono što svi ušuškani u privilegije bede nastale na tuđoj muci i vapajima hrabrih i odvažnih gorštaka, mudraca i čestitih ljudi jedne, za neupućene, male zemlje na brdovitom Balkanu, nikada neće moći da shvate je taj neponovljivi osećaj pripadnosti teritoriji na kojoj su se ljudi napili vode žive, dok nekom „pametnom“ nije palo na pamet da se i to raskući.

Piše: Dejan Radulović, autor dokumentarne TV reportaže „Slike života“ koja se emituje nedeljom od 15:15 na N1

Mnogi ne mogu da shvate da po Šumadiji, na istoku, zapadu, severu i jugu, postoje oni koji ne žele i neće da prodaju zemlju koja ih je hranila, planinu koja je branila i potok koji se gazio, trovao i pregrađivao da bi tamo neki pomodari u najskupljim odelima i nabudženim džipovima, nenaučeni, učili ljude životu.

Kako? Otimajući im zemlju, trujući vazduh i gazeći proplanke ne pitajući za cvet, za plod, za ono što jedino vredi u svetu okovanom betonskim karakondžulama od kojih se ne vidi nebo.

Od zemlje prepoznatljive po svakojakim darovima prirode, od voda koje su kao žile kucavice napajale i davale život i ljudima i prirodi, neko je odlučio da napravi pustinju.

Nemojte da mislite da će oblaci dima koji dolaze iz rudnika raznih, elektrana i svakojakih industrija koje nikada nije interesovalo zdravlje ljudi već samo profit, te otpadnih voda koje pune planinska jezera ili drevne reke Balkana, okapina u kojima se zamuljavalo zlo i naopako decenijama i decenijam unazad u vidu najstrašnijih otpada, da zaobiđu tzv. gradove pretvorene u antičke adove gde nisu regulisani najjednostavniji uslovi života.

Bajke i priče o nekakvom „zlatnom dobu“ možda prođu kod tzv. čarobnjaka koji obmanjuju sve što se obmanuti može preko svojih dobro kontrolisanih „ čarobnih kutija“ (čitaj televizora) i ostalih smetlišta nerazumne i pogane reči, ali ne mogu da prevare one koji su prognani davno jer su znali, a još manje one koji su ostali i odlučili da brane poslednja uporišta zdravog života. Dok se ostvaruju tzv. megalomanski planovi koji nemaju veze sa oživljavanjem zemlje i prirode, jedna od poslednjih zdravih teritorija koju industrija nije stigla da nagrdi pretvara se u „pustinju“, u pravom smislu te reči. Zemlja Čoveka, Homolje, koje je jednom predviđeno za vazdušnu banju, tamo iznad vrela Mlave, gori od požara, a mašine sikću kao guje na putu ka novim rudnicima. Na zapadu bdi čovek domaći čekajući da se neko smiluje i kaže: evo, ljudi, zaslužili ste što još čuvate stoku, imate zemlju koja može da hrani, imate vazduh i dobre planine koje nismo nagrdili zgradurinama i betonom, hajde da pomognemo da živite. Na jugu fabrike baš kao i nekada nastavljaju u istom maniru, bez obzira na poražavajuće zdravstvene rezultate stanovništva. U reke se izliva čemer i jad.

Borska reka se još nije oporavila od produkata rudarenja nekakvih stručnjaka koji su postali gospodari života i smrti, a novi vlasnici sa dalekog istoka aboliraju zlo otvaranjem novih ležišta.

Na sve to, zemlja nema energiju, a posebno je nemaju konglomerati koji proždiru resurse Srbije u tonama, stičući enormne profite. Ako se stavi prst na čelo, pa se dobro promisli oko nuklearnih elektrana, jasno je da je za tako nešto potrebno vreme. Za šta to nije? Pa nije za produkte nuklearnih elektrana koji bi se ovog puta na malo sofisticiraniji način odlagali tamo gde su „stručnjaci“ predvideli pustinju. Ček samo da se ratosiljamo tog starog stanovništva, nemuštog, rđavog, čudnog. I onda su krenule da sevaju varnice iz usta „bljuvača vatre“ koji ništa drugo nikad nisu ni znali. Dva oka u glavi da zavade, to znaju. Da potruju narod diljem zemlje, tu su još veći majstori. Kad kažem potruju, mislim u svakom smislu te reči.

Ako su im potrebne analize zemlje, vode i vazduha, ima ih. Kod mnogih ekologa, u mnogim arhivama i kod mnogih tzv. drugara (interesnih saveznika) koji po svemu sudeći podržavaju ekološko čerečenje zemlje, ljudi i čoveka.

Da vidimo i proanaliziramo na kratko naše dobre odnose sa Francuzima. Biće da se tu štošta duguje. Pa recimo, ne mora da znači da je tačno, ali vredi proučiti. Evo mogu ovi stručnjaci koji vladaju „100 godina“. Biće da znaju, učili „čuvene ideološke škole“.

Pre Drugog svetskog rata vlasnici borskih rudnika su, koliko se sećamo, bili Francuzi, zar ne!? Onda je počeo rat pa su za kratko vreme zagospodarili Nemci. To je istina. E onda je došla nova vlast, pa nova država i novi vlasnici. Mislim, država i državni direktori. No, međunarodni ugovori se, koliko znamo, poštuju. Ne važi to baš za sve, ali sila je sila. Ako su Francuzi po ugovoru imali rudnike na 99 godina, a Srbija je faktički naslednik Jugoslavije… onda tu neko nekom nešto dođe, onako, razmišljamo.

U međuvremenu neki tamo nepoznat lik iz ministarstva, nesrećnik, potpiše ugovor o prodaji Kinezima. Šta on zna šta je Kina, a šta Francuska, prosto proda i… nema više.

Onda se neko doseti, pa ‘ajde da vidimo kud ćemo sa otpadom iz 57 ili koliko već nuklearnih elektrana. „Može a i ne mora bit“ ( Crni Gruja i kamen mudrosti), diplomatija je to.

Oni su ionako navikli na svašta, ‘ajmo tamo gde je neki „čudan“ narod, ionako je u sutonu, sve su to „stručnjaci“ uredili decenijama unazad kako valja. Zato pride dodajte, „majstori“, poneki Rafal, da se nađe za ne daj Bože. Ima tu neprijatelja raznih, svi su zapravo neprijatelji, baš svi oni koji misle da može drugačije.

Dok ne stignu ti novi, ‘ajmo sa proverenim starim, i kadrovima i „rafalima“, pa sve po nesrećnim stanovnicima istoka, najbolje po Vlasima, oni su ionako stalno ginuli za državu kad je trebalo.

Ujedno može da bude i dobar luft-balon za ove Vlahe, čitaj stočare na zapadu, i oni stvaraju jade. I tako od nuklearne elektrane, preko isprobanih „trovačkih“ metoda, do starosedelaca zemlje stare na brdovitom Balkanu. Zaboravih da pomenem mađijaše. Oni su tu stalno prisutni, ima ih raznih, od vidovnjaka koji mađijaju sa ugljevljem, do gledača u dlan, šoljicu, zrnevlje… a ponajviše u „mali ekran“ TV prijemnika i onaj toalet-papir što se reciklira pa se po njemu posle piše.

P.S. Obujte „opanke“, gospodo, razgovarajte sa ljudima, udahnite malo vazduha podno rasprodatih „ekoloških“ giganata, zađite u rudarske jame, pa onda obucite Luj Vitona, lakše je. Zdravije se diše.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare