Od Kazahstana do Kirgistana sve bežeć' od sudnjeg dana

Od besa naprednih ajkula koje se baš onako ljute na građane što im brane da prave neki delfinarijum, preko otkrivenog kvara na najmodernijoj mašini za pranje naprednog novca, znate ona Vista koja je Riknula, do tamo nekih tužilaca koje ni BIA ne može da discliplinuje, pa i policije koja odbija da hapsi nevaljale, ali lojalne (k)gradonačelnike, u tamo nekom Boru. Baš puno velikih događaja u samo sedam dana, za jednu tako malu zemlju, kao što je Srbija, moralo je negde da pukne. I naravno, puklo je tamo gde je najtanje – kod ministra policije. Ode čovek u bolnicu. Ma daleko od toga da je on lično najtanji od svih ministara, nego je izgleda lojalnost njegove partije baš otanjila.

I tako, ode jedan ministar kod drugog ministra na lečenje. Onaj nasmejani i raspevani ministar je otišao kod onog što ga nadimak najbolje opisuje. Kao da pevaljki iz Žitorađe bolest nije dovoljna, mora sad i da se pazi kad mu ministar Muerte ulazi u bolesničku sobu. Zna to dobro Ivica, onaj što bi odavno trebalo da bude u marici, pričali mu to njegovi drugari, takozvana rodbina po koferčetu, da mnogi koraci vode ka ministru doktoru Muerte, ali se malo koraka može videti da se vraćaju unazad. Izuzev kad se radi o onom bolnom studentu iz Ćacilenda, koga su svi već i zaboravili, i onoj Nedi što dizajnira novu modnu liniju medicinskih pomagala. Znate ona, što preko vrata koji je ozbiljno povređen, tako da mora da nosi fiksator-kragnu, stavlja povez za pridržavanje povređene ruke, gde ima gips stavljen preko zimske jakne. Ma znate je sigurno.

Naravno, sve to liči na propagandu, reklame, i ono čega se mi malo stariji još dobro sećamo, a zvalo se EPP. To je nekada u tim 80-tim godinama, bila najveća noćna mora, kad su u SFRJ, uveli po prvi put reklame usred zanimljivih programa, filmova i serija. Naravno, samo ne u Dnevniku. Tada se to ipak nije zvalo reklama, već onako, socijalistički, „ekonomsko-propagandni program“, EPP. Bila je to velika glavobolja za narod koji je uživao u premijerama Boljeg života, Srećnih ljudi i ostaloj zabavi koja se mogla naći na čak tri TV kanala. Danas je lakše, uvek se može naći neki od stotinak i više kanala, na kome nema reklama.

Tako da je ostao samo jedan čovek u ovoj državi kome je EPP i dalje velika glavobolja. E, kad se samo seti koliko je uživao i u ekonomskom a i propagandnom delu. Ali izgleda da je tome došao kraj. Nema više ekonomskog uživanja u obilju novca koji dolazi iz EU, a nema gledanja kroz prste zbog propagande koju je pravio svih ovih četrnaest godina. Ma pogodili ste, radi se o našem velikomučenom maršalu ćAci, koga planiraju da liferuju iz tog EPP-a, odnosno Europian People’s Party, jer je baš preterao, i počeo da im pravi probleme, tako da će da ga izbace sa te Party, kao štetnog. I šta će naš velikomučenik, nego da krene da traži nove prijatelje svuda po belom svetu. Malo po nekim afričkim državama, malo po nekim egzotičnim ostrvima, i naravno, među diktatorima širom bivših sovjetskih republika. Jer kod Pućina više ne sme, jer može da mu ponudi čaj, ili da ga odvede na neki visoki sprat, da mu pokaže pogled na Moskvu sa otvorenog prozora. Šta da radi drugo, kad je neki manjak čak i među diktatorima koji bi da se druže sa njim. Pročulo se izgleda da je baksuz, i da svako sa kim se druži naš velikomučeni maršal ćAca, brzo padne sa vlasti. Evo, pogledajte komšiju Orbana, čim ga je podržao ovaj naš, ode mu rejting na dole, kao gaće bez učkura.

Ali kako kaže narod, prosjaci ne mogu biti izbirljivi, tako da je velikomučeni maršal ćAca krenuo da se skita po raznoraznim Kirgistanovima i Kazahstanovima, sve u potrazi za barem jednim prijateljem iz inostranstva koga bi mogao da ponosno pokaže svojoj ćaćadi pred izbore. E kad se samo seti nekog prošlog vremena, kad mu je u izbornu kampanju navraćao Pućin, pa Merkelova, Šreder, Bler, Makron, a da ne pričam o omiljenom Kurcu, za njega mu je izgleda najžalije. Ali, šta da se radi, bila su to neka druga vremena. Ova danas su kao ovaj novi Šapićev sat od desetak miliona sa Temu-a. Raštelovana neka vremena, svako od njegovih izgleda radi samo za sebe, sve se manje poklapaju sa vremenima, tako da je neke morao i da otkači. Ma ne, svaka sličnost sa SPS-om je sasvim slučajna. Koliko god da svaki od njih pokazuje neko drugo vreme, jedno je jasno. Došlo je krajnje vreme. I to se vidi dobro, svejedno odakle se gleda. Dal’ iz Brisela, Washingtona, Kule ili Knjaževca.