Kako ide vreme, i kako se masivno pumpaju protesti, jedno pitanje se sve više ističe i muči sve ljude u Srbiji. Kako onu većinu što mesecima protestuje i podržava studente, tako i onu manjinu što je prvo pričala kako protesta nema i kako se polako osipaju, da bi sad krenula putem kontrarevolucije, izmišljajući svoje ćaci-s(t)udente, paore i žrtve. A to pitanje svih pitanja u Srbiji je – šta dalje? Šta su činjenice i gde smo sada?
Dobitnu strategiju su nam studenti definitivno poklonili. Otvorili nam oči, i urazumili nas, prodobrili na fin i kulturan način, jer je svako genijalno rešenje u suštini jednostavno, prihvatljivo i razumljivo. Odbaciti sve nepotrebno i nenadležno, prihvatiti Ustav, zakone, jake institucije, izvršiti zakonsku podelu i kontrolu vlasti, sve ono što smo mi neprimetno (iz)gubili iz godine u godinu, a da nismo ni primetili. Građevinskim rečnikom, studenti su napravili perfektan projekat rekonstrukcije države, koji je odobren od strane narodne revizije i dobio je plenumsku podršku u više od tri stotine gradova, opština, mesta, sela i zaseoka. Sada im trebaju i preostala dva nezavisna i neophodna partnera za sprovođenje u delo tog njihovog projekta, a to su – izvođač radova, i naravno, nadzorni organ. Jer nećemo dozvoliti da ponovo imamo nekog nenadležnog koji se meša u sve i komanduje svima, ili neobaveštenog, pa da nam se i ovaj obećavajući projekat (ponovo)obije o glavu.
Pročitajte još:
E sad, izvođači ovakvog projekta po našem Ustavu mogu da budu samo subjekti koji su licencirani za to – a to su političke partije, pokreti i grupe građana. Ne mogu studenti, kao projektanti. Na žalost, i vlast i opozicija su u poslednjih desetak godina (a i duže) stekli reputaciju nekvalitetnog izvođača, i dospeli su na tzv „crnu listu“. Ruku na srce, ima tu i nekih novih partija i pokreta, koji još nisu stigli da u ovih 35 godina višestranačja budu na vlasti, ali su sa druge strane prihvatanjem da budu deo te „prljave igre“, koju su nametnuli napredni radikali i njihovi kerberi, doveli sebe u situaciju da budu u startu stigmatizovani i odbačeni kao eventualni kandidati za učešće u projektu oporavka države Srbije i njenih institucija. Kako onda primeniti ovaj pobednički projekat direktne demokratije i prevage legitimiteta nad legalnošću, koji studenti uspešno šire Srbijom?
Jedan putić izlaska iz ove krize imamo kroz mogućnost da se primeni neka vrsta okruglog stola, tipa Poljske 1989. gde su studenti bili glavni (i veoma uspešni) izvođači u organizovanju i moderiranju pregovora između vlasti i (tada još nelegalne) opozicije. Ali za to je neophodno da se vlast u startu odrekne velikog broja svojih prednosti i da ravnopravno sedne za isti sto sa opozicijom, što ne deluje da će se desiti skoro (ili dobrovoljno). Činjenica je da bi taj put bio najefikasniji, i kroz studentsko odobravanje sastava neke ekspertske vlade u kojoj ne bi bilo političara, vlade sa fiksnim rokom trajanja i jasno definisanom mapom puta sprovođenja reformi i dogovorenih koraka, bi sigurno vratio stanje u normalu i doveo nas na put potpunog ozdravljenja države.
Sa druge strane, poruka studenata da oni nemaju nameru da smene vlast, već samo da oslobode državu i njene institucije, da se otrgne od samovolje jednog čoveka, i jedne partije, može da inicira unutrašnju „deradikalizaciju“ države od strane stručnih i poštenih ljudi koji se nalaze unutar sistema. Pogotovo što je i toj ćutljivoj i pasivnoj većini unutar državnog sistema jasno kojim putem nas vodi ova vlast. Pre nešto manje od sto godina se to zvalo „jedan narod, jedna država, jedan vođa“ ili ako više volite na nemačkom („Ein Volk, ein Reich, ein Führer“). Putem plenuma, koji su studenti uspešno primenili kao lek protiv ovog sistema naprednih radikala, moguće je „oslobađanje“ Srbije korak po korak, sve dok na jednoj strani imamo legalno izabranu, ali nelegitimnu manjinu, a na drugoj legitiman, ali (još uvek) nelegalan većinski pokret za obnovu Srbije.
Treći put je onaj najopasniji, koji izgleda priželjkuju samo oni koji bi pre izazvali građanski rat u Srbiji nego izgubili vlast i kontrolu nad državnom kasom i svim njenim resursima. Ali to je već situacija koju izgleda ni najbliže okruženje tih nekih nenadležnih neće podržati ukoliko se ipak odluči da krene tim krvavim putem. Činjenica je da bi vlast radije ostala na vlasti nego da ide u zatvor, a takođe smo i svedoci da napredni tajkuni pregovaraju o preletanju, a i sve više merkaju sigurna mesta u inostranstvu, za svaki slučaj. Tako da imamo slučaj da je prostor za dijalog i mirno okončanje ove situacije vrlo ograničen. Sad treba biti strpljiv i pametan, i imati na umu da je strategija bez taktike najsporiji način za uspeh, dok je taktika bez strategije najbrži put u propast. Ova zadnja četiri meseca nam pokazuju da studenti definitivno znaju šta rade. I zato ih treba pratiti.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare