Sećate li se one Acine priče o telefonu i pozivu sa skrivenog broja? Jedne od mnogih zaboravljenih priča za narod, kao što su bile sve one o „savetodavnom referendumu“, „jeftinim stanovima za dobre studente“, i još mnogo drugih. E, baš ta priča ima svoj ne baš tako dobar završetak za našeg Acu. Pitate se kako i zašto? Nastavite sa čitanjem, odnosno pumpanjem, i doći ćemo zajedno do tog, ne tako dobrog završetka priče za predmetnu instituciju mahom protokolarnog karaktera.
Priča počinje naravno od onog našeg predsednika, najhrabrijeg od najhrabrijih, koji se ceo svoj život goloruk tukao i borio sa protivnicima i uvek pobeđivao, naravno, i to sve u svojoj glavi, onako uveče, kad legne i sanjari, u miru zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu. Eh, bejaše davno to vreme kad je naš Aca imao mira. Nema više. Sada mu mnogo smeta sve ono što se čuje spolja. Ne, ne smeta mu saobraćaj, galama, buka i huka, strah u kosti mu uteruje neka nova gromoglasna tišina. I ništa tu ne pomaže. Puna zgrada kobri, „kornjače“ u punoj opremi ispred, postavljene ograde i čak presvučene srpskom zastavom. Ali i dalje mu u glavi odjekuje gromoglasna tišina, i neka slutnja mu mira ne da. Ni lekovi više ne pomažu.
Kapira to Aca, i ko svaki šahista, proučava svoje poteze, tumači protivnika, i na papiru bi sve trebalo da bude perfektno, bezbedno i mirno. Ali nije. Mada, sa druge strane, ni ove kobre nisu neka siguracija, bile tek dvadesete na onom takmičenju u Dubaiju, a i zna Aca šta naš narod kaže „zmija zmiji grize rep“. Ni kornjače mu nisu neka garancija, gleda ljutito Aca kako redovno spuštaju štitove i mole za prolaz, kad ih opkole desetine hiljada ljutih građana. A tek one studentske Dabre kad se aktiviraju, o njima ne sme ni da misli Aca, šta bi bilo da oni navale na Predsedništvo. A taj 15. mart je sve bliže. Ni zastava ne uliva mir, može da ga štiti samo dok je na tribinama i peva himnu, to zna iz huliganskog perioda, ali šta sada, u Predsedništvu, i ne ume da peva, sem onu Dodikovu „ne može nam niko ništa“. I ko za inat, u zadnje vreme mu u glavi non-stop odzvanja i mnogo nervira ona druga pesma „Ovo je moja kuća, živeo sam tu“, i sve je glasnija.
Pročitajte još:
Vidi Aca da je đavo odneo šalu, i da su počeli čak i njemu da mu zvižde i negoduju gde god da ode. Čak i u toj Kovačici. Ej prijatelju, pa tu žive Slovaci, najmirniji narod na svetu, koji se ne srdi ni na koga, i čija je najveća psovka kad ti opsuju miša. E u toj Kovačici su ga propisno izviždali. Doduše, jaja nisu letela, jer ipak više vole ovi iz Kovačice da ih upotrebe za nešto bolje, recimo šnenokle. Šnenokle se ne prave u okolini Kraljeva, ali to već može mnogo bolje da mu objasni onaj pohovani Terzić. I zato Aca, kao pravi šahista, donese odluku da žrtvuje sve pione, konje i lovce, samo da on ne dođe u šah-mat poziciju. E sad dolazimo do početka priče. Krenuo Aca da zove telefonom sve svoje lojaliste, ali izgleda da i oni prepoznaju skrivene brojeve, tako da okreni-obrni, niko mu se nije javio. Obezbedio Aca nove šatore, preko sto komada, vreće za spavanje, grejalice, gomilu hrane što je najverovatnije ostala nakon bojkota velikih marketa, ali sve za džabe. Niko da podigne slušalicu, niko da se javi. Uzeo je i svoju staru Nokia 3310 sa radikalskim brojevima, ali i tu ništa.
Očajna vremena traže očajničke poteze, i Aca mora da iskoristi zadnje što mu je ostalo, Turšiju, odnosno Ćacija Pavlovića, kao jedinog studenta na koga može danas da se osloni. Jeste stara ta neka Pavlović Turšija, oseća se sve do 2011, i Bosne, tamo nekih optužbi za drogu, svašta nešto, ali, kao što sam rekao, očajna vremena, prijatelju moj. Obezbedio se Aca konačno sa stotinak ćaci lojalista, još glume studente, ali više kao Politikin Zabavnik, ono od 7 do 77 godina, opasao ih i ogradama, postavio još jedan obruč „kornjača“, i konačno odahnuo. Ali ne leži vraže, ušunjao se međ’ ćacije lojaliste onaj strašni Šarović, ko lisica među kokoške, odnosno ćurke u ovom slučaju. Poče da leti perje, pola ćacija beži, druga polovina se sakriva u šatorima. A strašni Šarović drži mikrofon i propituje ćacije van ispitnog roka. Oni, tuc-muc, ni da beknu, brukaju ga za sve pare, odnosno 100 evra. I šta će Aca, morao je da ga uhapsi. Jer opasan je taj Šarović, njegov stari kolega, zna mu sve fazone i fore, a na YouTube ga gleda više ljudi neko Pink i Happy zajedno.
I na kraju – ispumpani Studenti 2.0, napumpani gnev naroda, i gromoglasna tišina koja sve više odzvanja.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare