Oni znaju da ono od čega žive ne daju

I to je jasno kad upoznate domaćine u podnožju planine Suvobor, tamo gde Suvoborska greda, kako je borci za vodu zemlju i vazduh nazivaju, nadgleda Srbiju i Šumadiju.

Zdrav život i deca koja treba da ostanu tu da žive, to je najveće blago.

„Deci treba da ostavimo zdravu prirodu, ne mislim samo na Srbiju, već i na Balkan i šire, na očuvanje reka i vode. Daću vam jedan primer: Slovenija, svaki vodič u Sloveniji kad pokazuju njihove turističke destinacije, dođe i pije vode iz reke da dokaže kako je reka čista. Kad ćemo mi to moći da uradimo? Nećemo nikada, ako se ne dozovemo pameti“, govori Goran, jedan od aktivista Udruženja Suvoborska greda.

„Na ovom, jednom širem prostoru, valjevske planine, Rudnik, Vujan, Ovčar i Kablar, u tom jednom širem delu je identifikovano 1500 biljnih vrsta i podvrsta, od kojih je masa lekovitih i u tome između ostalog vidim zdravlje“, reči su profesora Duška Brkovića sa Poljoprivrednog fakulteta u Čačku, koji život na ovim prostorima ne može da zamisli nakon dolaska rudnika i devastacije zemlje, vode i vazduha, već isključivo uz proizvodnju hrane, poljoprivrednih proizvoda karakterističnih za pomenuto podneblje.

Ljiljana Bralović iz Saveza ekoloških organizacija Srbije dodaje: „Niti ovde može da se živi ako dođu rudnici, niti može da se živi a da se ne proizvodi i ne radi. To je povezano.“

„Mi nemamo drugih izvora prihoda, znači može da se živi od poljoprivrede uz dobru organizaciju i učešće svih članova porodice. Seljak više iz ponosa obrađuje zemlju nego što ima materijalne koristi, ali kad se sve svede, mi živimo od toga i živimo pristojno. Ni u čemu ne oskudevamo. Nemamo taj problem varoški da ćemo da ostanemo bez posla, ili da ćemo da se smrznemo, ili da ćemo da umremo od gladi. Dakle, sve ono o čemu jedan varošanin ne prestaje da razmišlja u zadnjih 50 godina mislim, ali 30 intenzivno. Mi sa tim nemamo problema. Ne moramo da dižemo ruku i dajemo glas ako se ne slažemo.“

„Srpski seljak vidi šta će se dogoditi, pa se bori, a u proseku oni koji su otišli u grad oni kažu, ma nema veze nek dođu rudnici da ono prodam nekom. Tu je uništenje kompletne Srbije, znači Šumadija je cela, ona neće postojati. E sad, ko to neće da shvati on bi trebalo da porazmisli da li je normalan“, kaže domaćin Milutin Bralović.

I dok su domaćini i pojedini povratnici iz gradova radili na zemlji i bavili se proizvodnjom, sa Ovčara i Kablara čuo se vapaj i, neko bi rekao, pesma stara. Aktivisti koji su danima branili vrh Kablara i hrastove šume pohitali su da upozore premijerku i ministre da ne može tek tako da se uđe i seče tuđe kako bi turisti imali divan pogled ka zemlji seljaka na brdovitom Balkanu.

Da baš onih usamljenih preostalih planinskih gorštaka koji kažu:

„Sa 17.500 dinara penzije ne može da se živi nikako, zato držim nekoliko krava i bikova kako bih opstao da ne padam na teret drugome. Eto to je danas poljoprivreda, seljak je potpuno uništen, ali ne dam ni vodu ni zemlju ni vazduh. Sa sedam krava opstajem, a država nije mogla da sačuva PKB sa 3000 grla, nije se isplatilo.“

Biće da vidikovac na Kablaru vredan ko zna koliko ima isplativost kad se na njega popnu potencijalni turisti željni pogleda i zdrave hrane. Ko zna. Ekološki aktivisti upozoravaju da takvu projekciju vrh Kablara neće da izdrži i da je to moglo da se napravi drugačije, skromnije i sigurnije. Bez sakaćenja hrastovih šuma i pravljenja „širokog druma“.

I sve to su zajedno sa narodnim poslanikom Ćutom probali da kažu premijerki, ministarki, projektantima, vlastima.