Ne kao serija o životinjama i prirodi, već kao realna priča preostalih ljudi.

Bilo je nekad poučnih priča o opstanku životinjskog sveta na kojima su generacije odrastale. Svako je na svoj način doživljavao opstanak pojedinih vrsta širom planete. Svaka je imala svoju svrhu i svoju ulogu. Taj prirodni sklad i koncept nije poremetio niko drugi do čovek, kome je priroda data da opstane i živi. Ne predata u šake kao plen nezasitim lovcima ili kojekavim mašinama koje su gazile, rušile i bušile sve pred sobom zarad navodnog napretka i kvaliteta života ljudi.

Ima smisla. Samo, kojih ljudi? Dobro su govorili gorštaci koji su decenijama prolazili kroz trnje i kamenje u „Slikama života“. Precizno su definisali sistematsko uništavanje prirode i „progon“ ljudi, pastira, stada… sa zdravih pašnjaka.

U času kada su ljudi izgubili meru u sveopštoj jagmi za kapitalom, priroda se satirala. Sa florom, biljnim svetom, stradala je i fauna tj. životinjski svet.

Šta je ono što smo manje imali na malim ekranima TV prijemnika, u štampi ili na radiju u tom tzv. sanjalačkom blagostanju? Pa, nismo imali Čoveka, onog koji je odlučio da živi poštujući sklad svega pomenutog.

Posebno nije bilo onih koji su kritikovali nametnute i prihvaćene vrednosti satiranja.

Pojavljivali su se tu i tamo tzv. prirodnjaci, šminkali su „dobrostojeće“ sistemske igrače, novopečene kapitaliste kao uspešne privrednike koji, Bože moj, žive u prirodi, sa prirodom.

A ti tzv. uspešni za koje mnogi kažu „snašli se“, od boraca za socijalnu pravdu ili sličnih tzv. opozicionara postaše kapitalisti, pa liberalni kapitalisti, pa biznismeni bez premca. I to u jednoj generaciji. Eto, posle kažu nema čuda. Ima, eto ga tu, na razvalinama blagorodne zemlje.

Ima uspešnih ljudi sa zdravim plantažama hrane, vina, zdravog turizma, i svačega još ponečeg. Taman posla da nema.

Doduše, nema ih u javnosti i nema ih u prvoj već u desetoj ili petnaestoj generaciji stvaralaca. Samo to nije u zemlji takozvanih „tajfuna“, već na nekom drugom mestu.

I to tako bude i traje. Zašto? Zato što ljudi rade posvećeno, uče, prenose kvalitet znanja i iskustva na dolazeće. To doduše potraje par vekova, ali traje.

Šta ne traje? Pa kad državni službenici na pozicijama olindraju državne firme zajedno sa sirotinjom, pa se onda slikaju kao „upspešni“. Potom uđu kao „uspešni“ u politiku, povežu se sa sličnim „ostvarenim“ i teraju u krug. Jer drugo niti znaju niti su znali.

Takvima onda nisu potrbni misleći i plemeniti ljudi sa empatijom, popularno rečeno, već oni slični njima. Jer, sličan se sličnom raduje. Onda politika više nije kreacija na korist ljudima i državi, već negacija svega pomenutog. Ili, još preciznije, biznis.

Imajući u vidu da tzv. političari ne znaju ništa drugo da rade, zajedno sa ogromnim birokratskim aparatom, jasno je da vladaju makijavelistički i da to traje unedogled.

Šta se događa sa ljudima, posebno u sredinama koje imaju prirodne resurse, a pritom su „daleko od očiju, daleko od srca“, narodski rečeno?

Dešava se tuga, nesagledivih razmera.

Na krajnjem jugoistoku, na obroncima Rodopskih planina, vreme kao da je zaustavljeno. Isto kao i ljudi. Nema prevoza, nema lekara, nema organizovanog otkupa mleka, mesa i onog što je preostalo kod retkih pastira. Čega onda ima?

Ima rudnika i tragača za novim ležištima. Na zdravoj planini, na vencima gde rastu divlja borovnica, brusnica, čudesne trave za čajeve razne, gde oblaci kroz maglu vremena podsećaju na stada i zemlja vapi za čovekom, nema ljudi. E onda, stiže odgovor sa početka ove priče. Sistematsko proganjanje ljudi sa zdravih teritorija i oblasti.

A biti ekolog, ljubitelj i zaštitnik prirode na teritoriji daleko od velikih gradskih centara je više nego teško. Još teže kad se obrazovan i misleći čovek nađe u sredini koja nema razumevanja ne samo za krik prirode već i vapaj ljidi.

A kako izgleda kad se neko suprotstavi bahatim vlastodršcima, gde god oni bili, svedoči Danijela, ekološki aktivista sa pomenute teritorije, inače nastavnik matematike, koja, kako kaže, nije želela da bude „oči i uši“ moćnicima u Bosilegradu i zbog toga je imala silnih jada oko zaposlenja. I to tamo gde kadrova nema.

„Prvo krenu da zaplaše što se tiče posla, onda krenu na supruga, pa na prijatelje, rođake, niko nije izuzet. Na svaki način pokušavaju da zaplaše, uplaše, nekako, nije lako.“

I to je samo jedan od primera i priča mnogih ljudi koji su stradavali braneći prirodu i elementarnu egzistenciju ili opstanak u vremenima raskućivanja i ljudi, i zemlj,e i vode, i vazduha.

Govorili smo decenijama kroz „Slike života“, vraćali se na mesta gde su mudri ljudi ostavljali reči za nauk. Mnogi su otišli, mnogo toga je narušeno nemarom i odnosom prema potoku, bregu, životu. I sad, sa ove distance, promatrajući zemlju sa vrhova litica koje popuštaju pred naletima višedecenijskog satiranja, prateći znake vremena tzv. napretka, u jedno sam siguran.

Kad planina zaćuti, izvor kad zamuti brana, bregovi kad popuste pred tektonskim promenama izazvanim ko zna čim, Ljudi su ti koji su zarad takozvanog materijalnog blagostanja i to bez mere, narušili sklad. „Pucali“ u prirodu i na one koji su je branili. I to je zapravo prava priča o Opstanku. Čoveka, da. I ljudi našega veka.