Pakao je prazan, svi su ovde

Mitrović je režirao ovu predstavu i producirao je. I napisao tekst. I radio scenografiju. Moguće da je onda i sam šio kostime, glumcima davao indikacije o scenskom govoru i pokretu, bio inspicijent, sufler i verovatno da nakon svake predstave sam skida scenografiju. Dakle – već po ekipi koja je radila na predstavi (dobro, jednom čoveku) – možemo reći da ovo obećava!

„Vidi se da je Mitrović pisao tekst“, čuje se komentar po izlasku iz sale, a komplimenti samo nastavljaju da se nižu. „Taj neki govor, te psovke u predstavi, to je baš on“, kaže jedan oduševljeni gledalac svojoj supruzi.

Predstavu je autor najavljivao kao „višeslojnu“ sa „višeslojnim tekstom“. Pokušavamo da uvidimo brojne, složene umetničke kontekste kojima predstava pripada kako bismo opravdali zbog čega je reditelj i označava kao „višeslojnu“. Radnja, ukratko: Lucifer se zaljubljuje u običnu devojku nakon čega se odriče vlasti u paklu. Dakle, zlo postaje dobro zbog ljubavi. Ova, nikad viđena, nepredvidiva i inovativna priča, nesumnjivo mora biti delo nekog velikog uma, složićete se. Možda je do ovog običnog gledaoca, ali sve je poprilično jasno i „višeslojnosti“ nekog konteksta nema ni u naznakama.

Ono što je Mitrović posebno isticao u najavama, jeste da je ona „bogougodna“. Jasno je kao dan - ova predstava to i jeste, jer da bi bila „bogougodna“, jelte, dovoljno je da Bog bude jedan od likova! Bog se pojavljuje u plaštu sa zlatnim šljokicama i peva „Dođavola sve“ („Odlazim, a volim te“ od Olivera Mandića). Još jedan od likova je i korumpirani sveštenik koji izvodi pesmu „Mala grupa pedera“, što se, naravno, svrstava pod kategoriju bogougodno. „Posle Mitrovićeve bogougodne predstave, moram da pogledam neki horor da dođem sebi“, jedan je od komentara na društvenim mrežama.

Tehnički elementi predstave su takvi da druga pozorišta, zbog budžetskih odvajanja za kulturu - mogu, nažalost, samo da sanjaju. Ipak, ne računajući grafiku, ekrane i prozirnu mrežu na proscenijumu na kojoj može emitovati slika, sama scenografija je dosta siromašna. Plesni i muzički delovi mjuzikla su solidnog nivoa u odnosu na ostatak predstave, imajući u vidu da par glumaca već igra u Pozorištu na Terazijama.

Ipak, solidni muzičko-scenski delovi ne mogu da nadomeste prilično neubedljiv dramski deo predstave. Nedostaje veštije igre glumaca koja je, moramo priznati, dosta usiljena i na trenutke amaterska.

Pojedini glumci povremeno odlaze u neku vrstu parodije i karikiranja, te ne samo da glumački ansambl nije ujednačen, nego ni glumac nije dosledan svom liku od početka do kraja predstave.

U jednoj od poslednjih scena, likovi iz pakla se nalaze na balkonu, gledajući i ismejavajući čoveka na proscenijumu koji bi trebalo da predstavlja "dosadnog glumca" iz nekog drugog pozorišta. „Vekovima pokušavamo da uništimo pozorište... I ne vredi“, izgovara jedan od likova.

I stvarno, ne vredi.

"Pakao je prazan, svi đavoli su ovde" – V. Šekspir