Patrijarh Porfirije u Moskvi: Žalba na srpski narod

Eh, da smo Rusi, a ne Srbi, ne bi patrijarh morao da se izvinjava ruskom predsedniku što ne poznaje dovoljno dobro ruski jezik, a ni „mali srpski čamac ne bi sam plovio nemirnim morem, već bi čvrsto bio vezan za veliki ruski brod“, kako je izjavio patrijarh. Premali smo da sami plovimo, očigledno misli "prvi među jednakima" naše crkve, a i jednako nesposobni. Biće da glava našeg naroda nije za razmišljanje, već samo za klimanje. Kada je vladika Irinej pripomogao patrijarhu sa ruskim, izvadivši situaciju, oslobodio se srama i patrijarh, pa je rekao da se „ponekad čini da je nada koju Srbi polažu veća u Rusiju, rusku politiku, nego u sopstvenu, možda je to paradoks“ u dahu je rekao Porfirije.
Ipak, deluje da je njegova nada u Vučićevu politiku sasvim postojana. Crkva je već i pre ovog susreta na različite načine, ćutanjem i nećutanjem,  otvoreno stala uz režim, dok svoju mladost nije ni pogledala, saslušala, a čak je i oklevetala. Svu tu decu, studente na betonu i po kiši, crkva je iz svojih zlatnih odaja i perla crnih automobila, sa udobne distance ignorisala, dok je recimo Porfirije imao sluha da se sastane u salonu sa odlazećim premijerom Milošem Vučevićem i Nikolom Selakovićem, taj sastanak je, kako je prenela Informativna služba Srpske pravoslavne crkve, protekao u "srdačnom razgovoru". Kako drugačije.

Deluje da je danas mera pripadnosti crkvi više donacija, kao nekada indulgencije, nego što bi bilo apostolsko siromaštvo, akseza, ili pridržavanje Božijim zapovestima. Možda je najbolji i najsimboličniji primer za ovu tezu freska u Crkvi Svetog Jovana, na brdu Bagdala iznad Kruševca, čiju je izgradnju finansirao Bratislav Gašić, trenutno ministar odbrane Srbije, a koja predstavlja upravo njegov lik.

Nije li i bivši v.d. direktora JP EPS Milorad Grčić koji je uhapšen po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, a 2017. godine dobio orden Srpske pravoslavne crkve, što ga nije sprečilo da bude umešan u razne nezakonite poslove ubrzo nakon toga.

Uz zaplenjeni novac i nakit u njegovom stanu, simbolično je stajala i jedna džepna freska, valjda kao neka vrsta finansijske zaštitnice. Ovakvih primera je sijaset. Narod koji je protiv Vučićevog režima oklevetan je u Moskvi kao „deo obojene revolucije“, kao „iskušenje koje treba prevazići“ jer „centri moći sa Zapada ne žele da se razvija identitet srpskog naroda i njegova kultura.“ To su valjda isti oni centri kojima njegov predsednik savija kičmu, nudeći im sve vredno što imamo na popustu zarad podrške njemu kao političkom lideru u Srbiji.

U svojstvu pravog, vrlog glasnika predsednika Srbije Irinej je u Moskvu otputovao kako bi Putinu preneo„Vučićeve pozdrave“, podsetio da "bez ruske i kineske podrške ne zna šta bi bilo sa Kosovom", i kako bi najavio Vučićevo prisustvo 9. maja u Moskvi. Na kraju posete, koja kao da secira i meri pravovernost i podobnost vernika, i u kojoj je do sada na najotvoreniji način vrh crkve podržao režim, stiče se utisak da se patrijarh Rusima gotovo izvinio što smo Srbi.

Da smo Rusi, sve bi nekako bilo lakše. Biti Srbin za vođstvo naše crkve očigledno je prevelika muka. Kada si servilan i ne poštuješ sebe, niko te neće poštovati, posebno oni od kojih poštovanje očekuješ, i ljubiš im skute. Kao da Irinej nije naučio lekciju, ili prosto nije želeo. U osvit zore u Srbiji, promena, generacija koje ne klimaju glavom i koje zauzimaju stav, buđenja, solidarnosti, pomirenja, pa i onog verskog koje smo punog srca gledali u Novom Pazaru, Porfirije je u Moskvu otišao sa misijom da nas predstavi kao podanički, a ne slobodarski narod. Da nas podseti na godine ćutanja, trpljenja, kukavičluka. Bezuspešno. Nema te sile na svetu koja može da zaustavi ideje čije je vreme došlo. Brojni vernici koji se nisu pronašli među onim koje je "rukom izabrao patrijarh", koje je ovim deljenjem uvredio, moraće na putu borbe za vrednosti i društvo u koje veruju bez ovih crkvenih službenika, koji nikako ne smeju da se poistovete sa crkvom. Ona je od njih za sve vernike veća, postojanija i važnija, da ne govorimo o veri i religiji, koje su u ljudima koje ih u sebi nose, kao suština, a ne formi, pa ni ova crkveno-administrativna.

Da li su čelni ljudi crkve dostojni ideja i vrednosti na koje su se zavetovali, neka prosude vernici.