Pitam kao terorista: Je l' sledeće Gvantanamo?

Nije novinarski biti ličan, to je sklizak teren koji, najčešće, podrazumeva odsustvo preko potrebne distance koja je brana brzopletosti, donošenju olakih i, pa i teških sudova osenčenih gnevom i ljutnjom, a to ne može biti dobro, niti ispravno, makar bilo potaknuto najčistijim i najčasnijim motivima. Pišući, sada već decenijama, o raznim političkim strukturama i onima kroz čije ime, delo, funkciju i politički habitus je ta politika personalizovana, maksimalno sam se trudio da izneti stavovi ostanu u okvirima, istina često oštrog i strogog, ali uvek pristojnog i razumnog tona u čijoj osnovi je uvek bazični motiv bio potreba da se razumemo, da ukažemo na manjkavosti i devijacije, da se limitira osionost i otuđenost vlasti, sa ciljem da iz toga izvuku pouku, postanu bolje, isprave greške, shvate da im je dužnost da rade u javnom interesu. Jednom rečju, da im je obaveza da nam svima bude bolje. Svima a ne samo NJIMA. Nemajući iluzija o „kvarljivosti“ koju vlast nosi sobom, niti o nesavršenosti političara da se odupru zavodljivom zovu te, u suštini nesrećne i antihumane moći koja iz nje izvire (poriv i potreba da se vlada (nad) ljudima može se shvatiti kao izraz ljudske prirode i ambicije koja iz nje proističe, ali teško da može biti zdrava), ipak me nije napuštala, očigledno naivna, ideja da se kritičkom reči može nešto učiniti, da će se neko od njih barem zamisliti, negde „prikočiti“, shvatiti privremenost te slave i imati na umu i uvažiti jedno od najvećih političkih dostignuća modernog doba – smenjivost vlasti. Biću i proći ću. Polagaću račune. Moram videti kakav ću trag ostaviti. Po čemu će me upamtiti? Zašto će me zaboraviti? Sa kojim položajem glave ću sutra, kad izađem iz službenih kola i rezidencija, proći ulicom među svetom? Uzdignutom ili pognutom!

Ta prokleta vlast i moć kao njen derivat, čak i takve kakve su, od retkih političara sa čvrstim bazičnim moralnim uzusima i svešću o rizicima koje one, naročito velike i neograničene, nose sa sobom, pravi državnike od formata. Od ostalih pravi monstrume. Na žalost, ovi drugi preovlađuju, a ovde kod nas kao da postaju pravilo. Politika kao delatnost razboritih ljudi, ostade samo kao pusta teoretska tvrdnja velikog Aristotela.

E, jedan od njih, koji je zajahao besnog ata vlasti pre trinaest godina, na kraju je rešio da mu skine i uzde i dizgine i da u suludom galopu pod njegovim kopitama zgazi i samelje sve što mu se nađe na putu sa samo jednim ciljem - da on ostane u sedlu. U tom zanosu, da ga ne imenujem tačnijom definicijom, stavio se na čelo instrumenata sile ove države, školovane, postavljene i plaćene od naroda, da štiti državu, njene zakone i institucije, red i mir sa idejom da štiti NJEGA. Što je najgore i najopasnije, on je uveren da štiteći njega i njegove partijske hune i avare štite DRŽAVU, jer je, dovodeći taj proces privatizacije iste maltene do apsurdne stoprocentnosti, postao takođe stopostotno ubeđen da su ON i DRŽAVA – isto. Ono što je, navodno, sredinom sedamnaestog veka, izgovorio francuski kralj Luj XIV - „Država to sam ja“, njegova ovdašnja replika još nije rekla, ali je sve uradila da to bukvalno tako izgleda a i jeste.

I u toj vrsti patološke umišljenosti i konstelaciji odnosa koju ona proizvodi pređen je Rubikon gde su sa jedne strane ON DRŽAVA, a sa druge strane ostaci normalnog naroda koje njegova propagandna lobotomija nije dotukla i koji bi to dvoje nekako da razdvoje. Međutim, već se zakasnilo i u pokušaju da se stvore uslovi za situaciju da imamo PREDSEDNIKA i DRŽAVU, a ne PREDSEDNIKA DRŽAVU.

I sada je taj patološki dualitet, ophrvan decenijskom mržnjom prema svima koji bilo čime kvare njegovu sliku stvarnosti - sada već svetlosnim godinama udaljene od realnosti- najžešće neprijatelje pronašao u novinarima jedne medijske kuće (Junajted medija) i, nesvestan ili svestan, što bi bilo još gore, proglasio nas – teroristima i rušiteljima države.

E, sad ono lično, od koga sam tokom cele karijere bežao, ali sada sam nateran i zbog sebe i zbog kolega na koje je otposlata fatva.

Ti koji terorišeš i mozgove i živote ljudi, koji terorišeš i sopstvene podanike (stotinu puta smo bili i tome svedoci), ti koji si oteo državu od građana i sve njene institicije potčinio bolesnoj ambiciji da se za sve pitaš, ti koji si Ustav i zakone ove zemlje pogazio toliko puta da bi izgledali u boljem stanju ispod tenkovskih gusenica, ti koji preuzimaš prerogative tužilaštva i sudstva, ti koji se igraš mice sa ono malo Srba na Kosovu, ti koji u sladostrašću sadističkog besa zloupotrebljavaš policiju da razgoni i hapsi mladost ove zemlje KOJA TE NEĆE (čak i takvom tebi je to jasno), ti koji se više ni u jednom gradu ne možeš pojaviti među ljudima a da te oklopne jedinice ne štite i da ti za „dobrodošlicu“ ne privode proverene i odabrane, ti koji si najgorem ološu omogućio da se obogati, ti koji si instalirao i finansiraš celu kafileriju medijskih šakala i sluga na čemu bi ti i Gebels pozavideo i zbog kojih se svaki pošten novinar stidi što se ikad latio novinarske beležnice... ti mene i moje kolege nazivaš teroristima. A tvoji paramedijski kojoti to za tobom papagajski ponavljaju.

Ti ćeš da kažeš da ja zemlji koju osećam svojom od kada sam saznao za sebe, u kojoj živim bezmalo pola veka i prema kojoj imam i gajim ljubav i patriotizam koje nisam kao vi „profesionalizovao“ i „monetizovao“ i u kojoj sam, uprkos zlu koje ste još devedesetih posejali ti i tvoji patroni, ostao da radim, školujem decu, da se u njoj i za nju borim – želim i činim zlo. Ja sam terorista, a ti si rodoljub. Ja sam joj dušmanin, a ti si joj dobročinitelj. Ja sam izdajnik, a ti si patriota.

Da li si, bar imalo, ma koliko ti to sve teže polazi za rukom, mozgom i jezikom, svestan težine reči i optužbe koju si izgovorio na račun novinara koji rade svoj posao onako kako to ova profesija zahteva a bog zapoveda. I bitna napomena: ovo o čemu izveštavamo nismo mi osmislili i izmislili, to je tvoj režim izazvao. Naš „greh“ je što se ne pravimo slepi kod očiju i ne ćutimo o tome. I treba li da budemo zahvalni na tome što nam, kako reče, „niko nije sekao kablove“, „niko nije zaustavljao program“ a to „možemo da uradimo u roku od pet minuta“. Nego, eto „nikada nam nije palo na pamet“. Pre će biti da jeste i da biste našim redakcijama rado priredili onu aprilsku „kristalnu noć“ iz Savamale.

Nisi nam ti naneo ljagu, jer tvoje reči odavno ne vrede ništa, ali si inspirisao razne bolesnike da sutra negde nekom od ovih ljudi nanesu zlo. Je l' ti puno srce dok čitaš te „divne“ poruke upućene novinarima N1: „Uskoro ćete biti spaljeni“, „Sve vas treba pobiti“, „Visićete na Terazijama“..? Braniš telale tvog propagandnog mordora, zalažeš se za njihovo pravo na rad (a to što rade niti je, niti će ikad biti novinarstvo) a ove što izveštavaju onako kako jeste zoveš teroristima. A ljutio si se i stalno pominjao kad vam je ono Jovo Bakić poručivao da „ćete plivati“. Nije primereno, složićemo se. A „spaljivanje“ je u redu. Doduše, pretpostavljam da biste nas potom „ugasili“. Ipak ste vi velikodušni!