Sve je počelo kad je Aca od Ćacilenda shvatio da ga niko više ne voli. Ne voledu ga čak ni ti mirni Vojvođani. Zviždi mu cela Srbija. Ne zna Aca od Ćacilenda šta je gore: pištaljke, vulvizele, doboši, šerpe, lonci, ili ona strašna gromoglasna tišina. Pokušao je k’o Jeremija i da ispali top na te Beograđane i sve njihove goste, da ih malo smiri, ali opet bezuspešno. Sa druge strane, i Ćacilend mu nešto opusteo, tako da pod hitno mora da traži neko novo mesto za oporavak, da ode negde daleko kako bi napunio baterije. Litijumske, naravno.

Ali gde? Ispalili ga i istok i zapad, i sever, ostao je samo jug, tako da Aca ode južno. I desi se nešto mnogo tužno. Odmah mu je krenulo iz lošeg u gore. Prvo ga otkačili ’ladno Aleksinčani, pa je završio u nekom seoskom Domu kulture sa ljudima kojima je bitnije da pričaju mobilnim nego da slušaju velikoumna zborenija Ace od Ćacilenda. Dobro, nije to ni toliko čudno. Slušali su tu istu priču barem 150 puta u ovih osamdeset dana, na svim kanalima koji prenose naše ružičasto pravo da znamo sve što je dozvoljeno.

Sledeći dan turneje padne na pamet Aci da ipak pošalje preventivno, kao izvidnicu, Anu, Miloša i Darka u Niš, da vide mogu li da naprave od parka pored Nišave još jedan Ćacilend, još jednu rekonstrukciju, čisto malo da otima teritorije i širi svoju vlast. Nišlije ih dočekaju, ispohuju i lepo vrate natrag, uvaljane u jaja. Na oko, na glavu, na grbinu, kako ko voli. Niš je u ovih poslednjih 13 godina dobijao ono što uglavnom ide uz jaja. I neće više. Znaju dobro Nišlije kako su im naprednjaci ukrali mnogo toga, od aerodroma do izbora. E budućnost neće.

Koliko god da je jug osiromašen, Nišlije ipak svakog dočekaju i ugoste onako kako zaslužuje. Studente 1. marta kao careve, a za napredne jajare, zna se, idu jaja. Pokazale Nišlije Aci od Ćacilenda kolika su im jaja. Golema. Ima i za izvoz, a i za bacanje. I tako završi Aca od Ćacilenda sam, u jeftinom motelu pored auto-puta, na samo 15 km od grada u koji ne sme da uđe, a u kome je super žurka. Mora pod policijskom zaštitom da dovede i onog pohovanog gradonačelnika, eto čisto da ne bude sam. Ne može da dovede i “jadnog” Jerkana, jer će neko možda da priupita zašto je Jerkan van pritvora u koji ga je baš Aca poslao zbog korupcije i brojnih krivičnih dela. Tužan i besan krenuo je tada Aca od Ćacilenda da preti, vređa i hapsi studente po Nišu, pa se u samo desetak minuta skupilo baš mnogo, mnogo ljutitih građana. Vidi Aca od Ćacilenda da je daleko od njegovog sigurnog bunkera, a da na samo 15 km ima neke ljute Nišlije. A pada noć. Pa onda i njemu konačno pade na pamet nešto pametno, da se smiri i ne kači sa ljudima koji su spremni da pešače stotine kilometara da isteruju pravdu, a ovaj jeftini motel Nais je ipak samo 15 km daleko. E, a kad se samo seti, pre par godina su ga turali na taj najveći hotel Ambasador, kuj neku ikonu, videli ga iz svakog dela grada, a sad u Niš može da uđe samo inkognito, kao ilegalni imigrant iz njegove države Ćacilend.

Pametnije je jutro od večeri, i zato Aca od Ćacilenda odluči da je najbolje da odspava, makar da pokuša, u tom jeftinom motelu pored auto-puta, trzajući se na svaki šum, dok ga nerviraju mirisi iz kuhinje jeftinog motela, jer se tamo stalno nešto dinsta, i spremaju jaja na hiljadu načina. Zna Aca od Ćacilenda da mora da se odmori, jer ga na oproštajnoj turneji očekuju i drugi ljubitelji, recimo Leskovčani, a tamo je barem uvek bio voljen, pa će konačno moći malo da izleči živce. Ali ne leži vraže. Izgleda da je taj nepostojeći zvučni top probudio čak i Leskovčane. Baš onaj top što ga nikad nismo kupili, a i da jesmo, nismo ga nikad koristili, a i kad smo ga koristili, to je bilo samo kao običan zvučnik, jer svi znamo ko nam je ministar policije, i znamo koliko on voli da peva na mikrofon. To je neka sasvim nova tužna priča za legitimno izabranog predsednika Ćaćilenda, jer čak i ova njegova debeljuškasta pevaljka iz Žitorađe peva sada neke sasvim drugačije tonove. A i ceo njen bend je izgleda krenuo da menja repertoar. Ali ne radikalno, kao te davne 2012.

Da se vratimo u Leskovac. Tu ga vole toliko, da je došla baš velika masa ljudi da ga dočeka. Ne govorim o onih par stotina zbijenih u zgradi Narodnog pozorišta, već o hiljadama onih drugih koji su došli da pozdrave Acu od Ćacilenda, zato što su iskreno zabrinuti za njega, za njegovo opšte, a pogotovo za njegovo mentalno zdravlje. Pevaju mu da se leči, jer izgleda da Aca od Ćacilenda ipak nije svestan svoje bolesti.

Najverovatnije zato što policija nije dozvolila u Leskovcu da zabrinuti građani priđu malo bliže, pa ih izgleda nije čuo.

Ne kaže se džabe “gluv kao top”. U ovom Acinom slučaju kao zvučni top. Možda je zbog toga Aca od Ćacilenda toliko ljut na čike u plavom, zato što sprečavaju neke čike u belom, da dođu i da ga leče. A možda je to ipak neka sasvim druga boljka. I neka druga priča. Koliko duga, i sa kakvim krajem, videćemo. Bitno da je kraj. I da je blizu. I dalje se dobro krčka, ili što bi se stručno reklo – #dinstaj. A može i #pumpaj. Sve dok ne stigne mladi paradajz. Da se malo odmore koke nosilje.