Povratak u budućnost (u koju verujemo)

Srpska napredna stranka je izgleda odlučila da svog najboljeg i najefikasnijeg igrača konačno vrati sa klupe za predsednike natrag u prvi tim, i predstavi ga kao najverovatnijeg kandidata za novog predsednika Vlade. Na nekim novim izborima, koji će biti, a možda i neće. A bilo je krajnje vreme, da vam ja kažem. Jer od kada su razvlastili velikomučenog maršala ćAcu, stavili ga tamo da bude neki protokolarni predsednik, ono tipa ordenje i slično, bez bilo kakvih ustavnih ovlašćenja, stvarno su nam kola krenula nizbrdo, i to punim gasom. Nije ni čudo kad je ta Srpska napredna stranka, postavila onog Čaleta, zvanog Ana, da bude politički najmoćnija ličnost u državi. A Čale ko Čale, što bi se reklo, nit romori, nit govori. Doduše, čuju se neki zvukovi kad otvara usta i kad vazduh izlazi iz njenih pluća kroz glasne žice, ali su izgleda te žice totalno raštelovane, tako da tu ni Google prevodilac ne može mnogo da pomogne i objasni šta je pisac hteo da kaže. Sa druge strane, možda i nisu kod Čaleta u pitanju samo glasne žice, već neki mnogo veći problem sa operativnim sistemom koji stalno baguje, u narodu poznatije kao „moram da razumem, kako da razumem“.

Tako da nije ni čudo što je u poslednjih desetak godina došlo do potpunog raspada sistema u državi Srbiji, od sudstva, tužilaštva, obrazovanja, zdravstva, medija, jer čak i u slučaju da Čale i uspe na razume, kako da razume, problem nastaje kada to treba da objasni svim onim izabranim i postavljenim licima, koji operativno upravljaju sistemom. Izgleda da samo brača kriminalci odlično razumeju Čaleta, jer tu sve cveta. Tako da se sve više vidi razlika između Srbije kojom upravlja velikomučeni maršal ćAca, a to su one dve autonomne nezavisne pokrajine, Beograd na vodi, i Ćacilend na smeću. Onaj prvi je stvarno bleštava kopija Dubaija, sa velelepnim soliterima, uređenim trotoarima i ulicama, i naravno ogromnom kulčinom posred srede, što bi se reklo, udara u čelo. Stvarno predstavlja ogromnu razliku u odnosu na onaj ostatak sirotinjskog Beograda, gde se novoasfaltirane ulice raspadaju posle samo par meseci, cevi pucaju čak i češće, i niko ne zna koliko je sati, jer Šapićev milionski sat na trgu ne radi. Tu izgleda da svaka kazaljka na satu vodi svoju politiku, što nikako ne ide na ruku Srpskoj naprednoj stranci. Da bi malo smanjio tu razliku, velikomučeni maršal ćAca je postavio i kontra primer tom Beogradu na vodi, a to je baš taj Ćacilend na smeću. Da vide Beograđani da može i gore da izgleda njihov grad. I to baš mnogo gore. Jedina sličnost sa Beogradom na vodi je što se na oba mesta peru baš velike pare. Što se tiče Ćacilenda, to se samo pretpostavlja, ali se zato u Beogradu na vodi i vidi, baš ispod te čuvene promenade, gde ističu velike količine vode kaki boje, ulivaju se u reku Savu, da bi malo dalje i veliki moćni Dunav progutao sve šta izlazi iz creva obogaćenog polusveta koji tamo živi.

E da je Kosovo stvarno nezavisna država, mogao je velikomučeni maršal ćAca i da učini barem nešto, jer bi taj deo nadležnosti bio koliko toliko u njegovom domenu. Ali avaj, nije. Kosovo je srce Srbije, kao što piše na mnogim zidovima širom ove države, tako da je odsustvo velikomučenog maršala ćAce sa svih odgovornih pozicija u državi u zadnjih deset godina, dovelo do toga da smo izgleda naučili da živimo bez srca. I to se sve više vidi. A to Kosovo, koristeći nedostatak glavnog igrača Srbije, od poraza 5:0, došlo do ubedljive pobede od 12:0, jer su dobili u zadnjih desetak godina kompletnu kontrolu svega severno od Ibra, nad pravosuđem, policijom, školstvom, zdravstvom, opštinama, tablicama, pasošem, valutom, pozivnim brojem, poštama, bankama i elektro mrežom. E kad se samo setim kako je velikomučeni maršal ćAca zavapio „ne dam Gazivode“, ali dok se Čale borio sa „šmercovanjem“ međ’ sivim ćelijama, znate ono „moram da razumem, kako da razumem“, odoše i Gazivode. Sa sve velelepnom vilom onog Milana Radoičića.

Nije da nije pokušavala ta Srpska napredna stranka, da popravi situaciju, smenili su Čaleta zvanog Ana, stavili Vučevića, zvanog Proper, ali ni on nije mogao da propere situaciju, tako da su u očajanju stavili onog Đuru, zvanog vidi kako mi je dobro prezime kad se čita otpozadi, i to ga dovukli direktno sa registracije automobila. A i šta će mu privatni auto više, kad dobija službeni. Tako je došlo vreme za „povratak u budućnost“. Postaviti velikomučenog maršala ćAcu za premijera, da spasi Srbiju, jer u nešto glasač mora da veruje. Pa ako je to nekada bila budućnost u koju verujemo, što da se ne proba ponovo. Šta ih košta da plagiraju sebe, jer možda neće glasači da se primete plagijat nikad ostvarene najveće fabrike čipova u Evropi, Mubadala, sada u vidu Srbije kao lidera po pitanju veštačke inteligencije. Šta da se radi kad nema prirodne.