Tendenciozno kreiranje opšteg stanja nacionalne konfuzije oko francusko-nemačkog sporazuma, koji pride javnost nije imala prilike da vidi i pročita iz prve ruke, u originalnoj i finalnoj verziji, ništa je drugo do mešetarenje i šibicarenje kako bi se odložila odavno zakasnela epifanija raje.
Svojevremeno je princ glume Nebojša Glogovac pokušao, u jednom intervjuu, slikovito da dočara umetnost držanja pažnje, pa je za tu potrebu iskoristio primer – majmuna. Onaj majmun, interpretacija je Nebojšinog zapažanja, koji u zoološkom vrtu, neprestano viri u svoju šaku, tobož krije nešto, prikriva, onda čačka prstima to nešto u stisnutoj šaci, pa opet zaviruje, sve vreme drži pažnju onih oko njega. I što više on to, kao fol, krije, to se više raja, ali i drugi majmuni, primaju da gledaju. Da je situacija drugačija, da on samo stoji, otvorenih šaka, nikome ne bi bio dopadljiv i zanimljiv.
IZ ISTE RUBRIKE:
Plan ove vlasti, na čelu sa aktuelnim predsednikom, za Kosovo i Metohiju, apsolutno ne postoji. Sve što smo u prethodnoj deceniji slušali bilo je skrivanje i sakrivanje te činjenice. Počevši od obećanja datih u prvoj godini vladavine, preko date Trepče, Gazivoda, pa dalje tablica, do izlaska iz institucija i niza drugih poteza u prethodnom desetleću, nije bilo ništa drugo do skrivanja praznih šaka, njihovog čačkanja, stvaranje čitave fame i buđenje imaginacije u posmatračima, dok se drama odvija.
Ima nešto u gore pomenutoj anegdoti što bi se moglo dalje razviti, u pitanje – a do kada taj bliski predak biva zanimljiv publici? Nesumnjivo – do momenta spoznaje da on u šaci nema apsolutno ništa. Oni koji su razvili racio i mogućnost kritičkog razmišljanja, vrlo brzo shvataju da je majmun praznih šaka. Drugi, koji više veruju u iluzije i rezultate svoje mašte, ostaju pripijeni uz izvođača trika – sve do momenta kada on raširi deset prstiju, a iz njih ništa ne ispadne. Tada i oni koji su slepo verovali da je vrednost ulaznice srazmerna onome što će videti, dožive epifaniju. Međutim, svaki momenat kojim se proviđenje odlaže – košta. Svaki momenat verovanja u iluziju košta. A šta je u konkretnom slučaju koštalo Srbiju?
Ako za premisu uzmemo ideju da je posao vršilaca vlasti da funkcionisanje državnog aparata unaprede na unutrašnjem i spoljnom nivou, zaključak je – duplo golo. Na unutrašnjem planu institucije su u potpunosti urušene, stavljene su na raspolaganje vladajućoj kasti, sloboda medija potpuno ugušena, demokratski izbori obesmišljeni, narod osiromašen, prirodna dobra prodata budzašto. Po pitanju spoljne politike imamo potpuno razmimoilaženje sa vrednostima EU, koju smo sami odabrali da sledimo. Srbija nije iskoristila u novom deljenju karata na geopolitičkoj sceni, priliku da odabere svoje karte, čega ćemo posledice osetiti u doglednoj budućnosti. I ostaje još pitanje svih pitanja – Kosovo i Metohija. Ova vlast u potpunosti je snizila pregovaračku poziciju i umanjila ucenjivački kapital Beograda. Da više ništa ne možemo da tražimo, već samo da pristajemo na ono šta nam se nudi, potura ili nameće, jasno je i iz reči samog predsednika ovog društvenog konglomerata. Dakle, prazne šake.
Čini se da u Srbiji, kao i u pojedinim Džojsovim verzijama, epifanija nastupa pred sam kraj. Isto tako se čini da je ona stigla i do onih koji slepo veruju iluzijama. Samo su uz interpretatora ostali još oni koji od njega imaju koristi. I njega brane više nego Kosovo. Jer od Kosova njima ne zavisi ništa. Ali od njega sve. Dok ne pronađu drugog mađioničara.
