Svakog petka u proteklih mesec dana uoči tragedije u kojoj je poginulo petnaest ljudi vozom sam išla da vidim roditelje u Novom Sadu. Tog 1. novembra, tog crnog petka ostala sam u Beogradu.

Neko bi rekao kada padne nadstrešnica i ubije ljude da je to sudbina, ja bih rekla da je to ubistvo. Ipak vreme mi je stalo i danas je prvi novembar, iako na satu i kalendaru piše drugačije. I kad ustanem i kad legnem meni je i dalje isti dan.

Život ne ide dalje i ljudi oko mene osećaju sramotu i tugu jer naš život je prvi novembar. Sramimo se jer smo nemoćni da damo odgovore. Strah nas je, jer hoće da nas ubede da niko nije odgovoran, a svi smo mogli biti tamo.

Ako prividno odlučimo da nam život ide dalje, postajemo saučesnici onih koji su svoj život nastavili dalje, iako znaju da su odgovorni za smrt 15 ljudi.

Ali kako se nastavlja život dalje?

Kako legneš da spavaš ako je tvoj potpis na papiru koji garantuje bezbednost ljudi?

Kako dišeš jer si rekao – uštedećemo na tome samo ćemo našminkati nadstrešnicu?

Kakav ti je odraz u ogledalu ako i dalje čvrsto držiš svoju fotelju, a slikala si se na toj stanici kad je otvorena?

Kako, iako znaš da si kriv, daješ savete svojoj deci o pravim vrednostima dok ih spremaš za školu?

Kakav ti je život ako znaš da ste uništili 15 porodica, a brineš o suprugama muževima braćama i sestrama odgovornih?

Kakav je osećaj kad si tužilac, a zatvaraš oči iako znaš ko je odgovoran?

Kakav je osećaj policajcu kada hapsi onog koji nije kriv?

Kako je kada živiš u Novom Sadu i pogledaš komšiju u lice svaki dan, a ostavku nisi podneo?

Kako vam je kad ste gledali sanduke dece čiji je život stao prvog novembra? Kako ti prija popularnost, a smrt se oko tebe kotira visoko?

Kako li vam je kad čekate vreme da prođe, da se zaboravi, a presuda vam je prvi novembar do kraja života?