„Rusi bez Rusije, srpski Rusi“

(Piše: Viktorija Martinov, novinarka i prevodilac)

Više godina sam držala časove srpskog jezika, a neki od mojih učenica se nisu samo udale za Srbe, već i pokrenule sopstveni biznis, vaspitavaju divnu decu, ulepšavaju svet oko sebe i, naravno, znaju da je red pozdraviti se sa komšijama. Dakle govore srpski da ih ceo svet razume.

Više puta sam asistirala prilikom gostovanje Volkov teatra iz Rusije u Srbiji, i Beogradskog dramskog u Rusiji. Na sajtu BDP-a možete pronaći moje ime kao pomoćnice reditelja prilikom nesvakidašnje razmene, kad je Milan Nešković režirao predstavu u Jaroslavlju, a Valerij Kirilov na Crvenom krstu.

Da ne spominjem koliko godina sam registrovana kao preduzetnica: iznos poreza je bolna tema za svakog ko ih redovno plaća, a ja svoje obaveze ne preskačem. Niti činjenicu da sam u doba „bele kuge“ rodila sina Srbina van braka, jer, moram biti iskrena, nisam ga rađala za državu, ali ipak jesam svesno odlučila da ga gajim u ovoj zemlji.

Na sve to vodim telegram-kanal „Novosti Srbije“ (Новости Сербии), kako bih redovno informisala ruskojezično stanovništvo o svemu što se dešava oko njih, a i o tradicijama, istoriji i kulturi Srbije.

Što se tiče onog „zauzvrat“, fali mi samo jedna mala, a mnogo velika stvar, the FTJP: srpsko državljanstvo. I to ne samo meni, preko 30 ljudi su se našli u istoj situaciji - postupili smo po srpskom zakonu i postali lica bez državljanstva. Naime, Zakon o državljanstvu svakom ko je nakon najmanje tri godine privremenog boravka (kad sam došla 2011, čekalo se 10 godina, ali se otada Zakon menjao dva puta) stekao stalno nastanjenje, daje pravo da traži i državljanstvo. Pa onda ako kažeš „DA“ i država ti odgovori „DA“, moraš da se odrekneš prethodnog državljanstva, u mojem slučaju je rusko, i drugi su apatridi poslednjih godina Rusi, mada ima i Belorusa. Doneseš tu potvrdu da te je maternja zemlja pustila u beli svet, sačekaš neko vreme i uruče ti papir da si državljanin Srbije.

U mojem slučaju neko vreme traje godinu i po dana, mnogo je. Ne mogu da izađem iz Srbije ni sina da vodim na more, ne mogu da se udam, jer ne postoji opština na planeti koja bi mi izdala potvrdu da nisam već u braku, ne mogu da glasam, ne mogu da idem na službena putovanja u inostranstvo, a osnovni prihod stičem kao prevoditeljka. Ne žalim se mnogo, ipak sam „zarobljena“ u zemlji koju sam svesno odabrala, ali se eto, godinu i po dana žalim.

Žale se i drugi. Nadežda Žiganšina iz Novog Sada, koju kolege iz projektantske firme izuzetno cene, ne može da stekne inženjersku licencu. Njena koleginica Borka pojašnjava:

“Nađa želi da dobije srpsko državljanstvo. Zašto je to važno? Zato što bi joj to omogućilo da aplicira za licencu Inženjerske komore Srbije, što je ključni korak da bi mogla da se još više profesionalno razvija i da radi samostalno kao inženjer u Srbiji. A realno – zaslužila je. Ima znanje, ima iskustvo, radi ovde, doprinosi i želi da ostane. Zato mislim da je važno da se čuje i njen glas – i da joj se pruži prilika da i formalno postane deo zajednice kojoj već pripada, i kroz posao i kroz ljude sa kojima sarađuje svaki dan”.

Natalija i Andrej Moroz kod Sokobanje razvijaju seoski turizam, u njihovoj kući su svi dobro došli nezavisno od zemlje porekla (bila sam i ja njihov gost, sa oduševljenjem preporučujem), obrađuju preko dva hektara zemljišta, gaje životinje i… I nemaju pravo na zemlju koju su faktički kupili, jer su tada bili stranci, a sada apatridi, pa ih naslednici bivšeg vlasnika mogu proterati u bilo kojem trenutku.

Bračni par iz Beograda, koji bi za sada da ostane anoniman, ima izuzetno uspešnu kompaniju (to potvrđuje i priznanje Privredne komore), plaćaju velike poreze koji idu srpskoj ekonomiji, a za koji dan će se navršiti dve godine otkad ne mogu svoj uspeh niti da prošire van Srbije, ni da proslave na nekoj morskoj obali.

Irina Čukomina iz Sremskih Karlovaca i dve njene ćerke su stigle da steknu srpsko državljanstvo, dok je muž i otac ostao u „limbu“, baš je na njemu sistem „zabagovao“.

Sportista iz Belorusije Sergej Stec, nastanjen u Novom Sadu, umesto da nastavi da trenira biciklističku reprezentaciju Srbije, biciklom razvozi dostavu, pošto bez državljanstva, tj. pasoša, ne može da izađe iz Srbije, a reprezentacija je, hvala Bogu, dovoljno uspešna da učestvuje na međunarodnim takmičenjima.

Mogla bih beskonačno nabrajati, pošto znam da niko od nas, „došljaka“, nije teret za Srbiju, već doprinosi blagostanju države. Živimo ovde godinama, naučili smo jezik, dali decu u srpske škole i izuzetno dobro razmislili pre nego što smo izgovorili gorespomenuto „da, smatram Srbiju svojom državom“.

Pametni čitalac bi tu pitao: „Ako ste tako sjajni i bajni, šta fali da postanete državljani?“ I ja bih, dragi moj čitaoče, volela da znam. Prema Zakonu o upravnom postupku finalne papire je trebalo da steknemo u roku od 60 dana, ali nismo. Obratili smo se predsedniku i ministru unutrašnjih poslova, nadležnom za odluke o državljanstvu, i ništa. Pisali smo ombudsmanu, pa se on obratio MUP-u, i… ništa. Neki od nas su plaćali advokate u nadi da dobar pravnik može da nađe rešenje ili barem razlog zastoja, i ponovo ništa.

Priča se svašta nešto: od ideje da smo kolateralna šteta dobrih odnosa Srbije i Rusije, tj. da „izdajnici matuške Rusije“ nisu dobro došli do ideje da smo kolateralna šteta dobrih odnosa Srbije i Evropske unije, koja ne želi da je bez viza poplave bivši Rusi, ali iskrena da budem, i jedno i drugo mi zvuči jednako suludo, jer, ako ništa drugo, država Srbija nas je mogla odbiti na onim prvim vratima, na koje smo pokucali sa upitom: „Da li, molim vas, mogu da postanem državljanin zemlje, koju neizmerno volim“.

Niti mogu da poverujem ni da smo tada prošli sve moguće provere, a onda domaćica, prevoditeljka, poslovna žena ili sportista odjednom postali neka ozloglašena „opasnost po državu“. Zapravo, ne mogu da smislim ni jedan razuman razlog ovog „limba“, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da je međunarodno pravo tu da spreči povećanje broja lica bez državljanstva. I dok je donekle romantično da proživimo deo priče iz knjige o beloj emigraciji iz Ruske imperije „Rusi bez Rusije — srpski Rusi“, nemojte da ostajemo „Rusi bez Rusije i bez Srbije“, neuzvraćena ljubav ne boli samo kad si gimnazijalac, ljudska prava su odraz ljudskih nada, ili što bi se reklo „i mi, apatridi, imamo dušu“.