Sedam krugova pakla u GAK „Narodni front“

Lični stav 20. jan 202417:05 1 komentar
N1

Prva dva dana mog boravka u GAK "Narodni front" pred operaciju su prošla relativno normalno, ako izuzmemo „vojnička“ buđenja ujutru u pet da bi spremila natkasnu za vizitu koja je oko pola osam i izuzetno neprijatne medicinske sestre, koje su se od ranog jutra dovikivale kroz hodnike kao da su same i drale se na bolesne žene, a da ni sama ne znam zašto.

Prvi krug pakla

Pakao, na prvom spratu GAK „Narodni front“ gde sam pacijent, počinje onog trenutka kada je počela „priprema“ za operaciju. Istog tog trenutka sestre na odeljenju se od neprijatnih pretvaraju u „čuvarke zatvora“, a pacijentkinje počinju da se osećaju kao „krivci“ samo zato što su tu gde jesu.

Pitanja oko toga šta mogu očekivati pre, za i posle operacije, jednostavno nisu dozvoljena. Ali ono što sledi je toliko gore, da na ista zaboravljam.

Pozivaju nas na klizmu. Nas desetak žena na dva toaleta. Molimo sestru koja to radi da pravi pauzu između klizmi/žena jer ne može nas desetak nikako stići „na vreme“ u dva toaleta.

Odgovor je „stiskajte se“.

Sonja Kamenković

Odlazimo u ambulantu kao ovce na klanje. Iz nje izlazimo brže nego što smo ušle i pokušavamo da se „stiskamo“ ispred vrata dva toaleta koja su već zauzeta. Ali je to uglavnom nemoguće. Među nama ima i baka. Sve nam curi niz noge, osećam se užasno, ne samo ja, bez nade da će se nas osam od deset skoro dokopati toaleta.

„Budi“ se ženska solidarnost iz puke nemoći i očaja. Počinje zapomaganje, molbe da odemo u neki drugi toalet, bilo gde.

Istrčavaju sestre koja urlaju na nas jer smo se uneredile, dragi Bože kao da smo to želele. Zovu čistačicu koja, takođe, urla na nas i zabranjuje nam ulazak u toalete dok ih crevom ne opere, obriše podove i dok se isti ne osuše. Za to vreme, klizma radi svoje, a mi stojimo kao zaleđene. Mnogim ženama, osim što ne mogu da izdrže, pripada i muka od bolova u crevima punim tečnosti koja ne mogu da „isprazne“. Nastaje haos, većina nas je uneređena, ne svojom voljom, a sestre urlaju „kakve smo to ženturače pobogu“.

I tako tri puta za 24 sata, tri puta molimo da se prave pauze, ali nemamo koga.

Drugi krug pakla

Prva noć na intenzivnoj nezi posle operacije. Budi me monitor iznad glave koji pišti. Stomak mi je presečen na pola i tek ušiven. Pokušavam da dozovem sestru jer monitor pokazuje da mi je pritisak 70 sa 40, zato i pišti. Bojim se, mislim da to nije dobro. Nemam snage da vičem kako bi me čula, dok me bolovi u stomaku uvode u ludilo jer se naprežem. Zato čekam, duže od pola sata, da neka sestra prođe pored vrata sobe ne bi li je dozvala. Uspela sam.

Ulazi u sobu, baca pogled na monitor koji „vrišti“ i obraća mi se histeričnim tonom punim prezira pitanjem: „Što me zoveš“? Govorim da sam zabrinuta i uplašena, ona me prekida i viče na mene „spavaj ženo i ne zovi me više“.

Ali ja sam ipak zvala, tri puta. Pritisak mi je 70 sa 38. Poslednji put kad je ušla u sobu „rešila“ je i problem – ugasila je monitor da ne javlja ništa. I da, ponovila da je ne zovem opet.

Treći krug pakla

Zaspala sam pred zoru, nemoćna i uplašena.

Iz sna me budi ponovo urlikanje sestre: „Buđenje, sredi natkasnu, sve sklanjajte sa nje. Da bude cakum-pakum kad stigne vizita!“. Neko je posle operacije doneo i ostavio naše stvari na natkasne. Žena koja leži pored mene gleda u sat, pet je ujutru, prošlo je 18 sati od operacije, ne mogu se ni podići, ni okrenuti. Sestra na intenzivnoj opet urla jer ih nisam sklonila. Nisam mogla.

Četvrti krug pakla

Posle sestre ulazi čistačica. Curi joj nos, kija i neprestano kašlje. Zavlači se pod naše krevete da obriše pod i kija nam oko glave. Nema masku, ali briše natkasne jer vizita…

Instiktivno povlačim ćebe preko glave, osećam se „izloženo“ i ranjivo, ne želim da se razbolim zbog nje.

Peti krug pakla

Nismo više na intenzivnoj, svih šest žena koliko nas je bilo u toj sobi. U običnim sobama smo sada.

Dolazi lekar u vizitu i krupnijoj „cimerki“ koja leži do mene postavlja pitanje: „Kako je moja debela devojka“? Ona crveni, čini mi se da će propasti kroz krevet u kojem leži. Kada je otišao pitam je da li ga poznaje, kaže NE.

Šesti krug pakla

Urlanje sestara svakog jutra počinje oko pet. Bude nas vojnički, otvaramo oči, sređujemo natkasne. I dalje su pitanja zabranjena. Dolazi vizita, doktor kaže: „Promenite joj kesu za dren i da pacijentkinja bude u ambulanti u dva“. Dva je. Kesa nije promenjena.

Pitam da odem u ambulantu, sestra drsko odgovara: „Nikako, ja ću ti reći kad da ideš“. Pola četiri je. Samoinicijativno odlazim do ambulante, doktor me „grdi“ što kasnim. Šokiran je količinom tečnosti u kesi za dren i zaključuje da je ima previše „od jutros“. Govorim doktoru da je kesa od juče ujutru. Gleda me šokirano ali i prekorno, kao da sam samoj sebi trebala da je promenim, a nisam….

Sedmi krug pakla

Posteljina mi je mokra i prljava. Znojim se i „cedim“ iz svih „rupa“ koje su nastale na mom telu posle operacije. Molim sestru da mi da čistu jastučnicu: „Nema, spavaj“, kaže. Ostajem u usmrđenom krevetu do odlaska.

Osmi, deveti, deseti… krug pakla

Neću više pisati, jer bih mogla u nedogled. Krugova u paklu GAK „Narodni front“ je beskonačno.

Došao je dan da idem kući. Izlazim sa odeljenja šokirana iskustvom i mišlju „samo da se više nikada ne vratim ovde“.

Gledam žene koje su na prijemu i odlaze put svojih soba. Stomak mi se prevrće dok ih gledam kako naivno i hrabro koračaju put pakla koji ih čeka. Ne znaju šta ih čeka.

Autorka je preskočila svakodnevne „sitne kružiće“ pakla u GAK Narodni front.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare