Kad se bezidejni, osioni plagijatori, „kradovi“ ljudskih sudbina i života uhvate moći koja im je data kao kerberi političkih i i vlastodržačih struktura, nema ništa grđe.

(Lični stav Dejana Radulovića, autora dokumentarnih TV reportaža „Slike života“ koje se emituju na N1)

Isto kao i tzv. elite intelektualaca koje nisu umele da prođu pored raskućenog i uništenog čoveka, a još manje mudraca našega veka. Onda imamo to što se zove prodavanje magle i smutno vreme koje se vrti u krug.

Traje, da, ko ne misli tako ima ozbiljan problem sa orijentacijom u prostoru i vremenu i sa svim ostalim čulima.

Jer, ako se čovek navikne da živi u oblaku dima, recimo arsena, ili isparenjima iz otvorenih kanalizacija, onda je ili toliko samoljubiv da ga ne zanimaju dan posle i okolina u kojoj mu rastu pokolenja, ili postaje deo života jedne velike deponije spreman da prihvati svaku vrstu otpada koji mu se dotura kako bi navodno živeo.

U takvoj deponiji koja odgovara samo onoj vrsti koja stražari na ogradi i kontroliše izlazne kapije dozirajući robove kriškama svega i svačega i po potrebi kupujući dan više šarenim papirićima, vremenom prvo strada zdravlje. Lekara nema jer su utekli, prosto krenuli u potragu za sveukupnim zdravljem i opstankom. Učitelji pokušavaju da objasne šta su stubovi društva, ali nema ko da ih čuje jer, Bože moj, kome treba prosvetitelj ili prosvećeni đak. Ulicama proleću čuda od automobila pod punim gasom gazeći status profesora, lekara i naučnika, domaćina, čestitih seljaka i svih onih ljudi umorenih decenijskim „trovanjem“. Radnici nisu izostavljeni. Oni koji nisu u novotvorenim fabrikama gde se uz radničko odelo dele i pelene, rade danonoćno kod novopečenih građevinara ne videći beli dan. Majstori su otišli pa ljudi sami opravljaju šta se opraviti može. Rudari, oni koji provode život u tami čekajući kraj smene i svetlost dana, stradavaju radeći u uslovima koji se decenijama, da ne kažem baš vek, ne menjaju. Baš oni ljudi koji su radili, proizvodili i stvarali. Ko je profitirao, pa, jasno je.

Ne treba biti mnogo pametan pa videti da je tako. Oni koji ne vide, zakovani su uz ekrane „čarobne“ kutije, tj. televizora, gde im „vračevi i vračarke“ u pravom smislu te reči prorokuju bolju budućnost uz obavezno obećanje: evo, sledeće godine je već bolje.

Umesto ulaganja u poljoprivredu u trenutku kad hrana predstavlja resurs broj jedan, ulaže se u gladijatorske arene, da ne kažem kolosalne stadione, gde može samo da se pase trava. Može i da se šiša, mada mislim da je sve već ošišano i blizu nule.

Sve ima smisla ako su politički metuzalemi ogrnuti u svilu i kadifu, udobno smešteni u fotelje luksuznih automobila, naravno strane proizvodnje, nisu planirali da ovo malo preostalo prepuste multinacionalnim kompanijama u stvaranju novih deponija na staroj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu.

Ima još… ako se nadvlada zima i ako se ozbiljno promeni klima. Bar tamo gde se puno ima.