Spora gradnja i brza ugradnja - jer korupcija je (bolesno) srce Srbije

Dva „pobednika“ su Nacionalni stadion i onaj čuveni Moravski koridor, koji su više nego duplirali cene. I to baš čudi, jer nam je glavni za finansije jedan Mali, dok su cene onoga što on odobri su baš velike. I nije samo to čudno. Ako gledamo onako sa građevinske strane, koja u osnovi ima logiku, zdrav razum i puno matematike, ovde izgleda nema ni logike, niti zdravog razuma, a pogotovo ne matematike.

Ukratko – ako neki infrastrukturni projekat treba da se plati više nego što je bila početna računica i ugovorena vrednost, to povećanje može da bude opravdano samo iz tri razloga: prvi je da je došlo do nepredviđenog rasta cena materijala koji se desio usled nekih vanrednih okolnosti; drugi je da je došlo do značajnog povećanja količina radova po ugovorenim pozicijama, usled nekih novonastalih okolnosti; i treći, da su se pojavili neki novi radovi koji se moraju izvesti kako bi se završio taj infrastrukturni objekat, a koji nisu predviđeni postojećim ugovorom.

Pa hajde da vidimo šta to i koliko košta u ova dva slučaja. Kod Nacionalnog stadiona nemamo projekat ni ugovore, ali znamo da je čuveni španski studio Fenvik Iribarem uradio projekat. To je specijalizovani studio za izgradnju sportske infrastrukture koji je projektovao čak tri od osam stadiona u Kataru, a koji su, samo da napomenem KLIMATIZOVANI, i koji su koštali oko 6 hiljada evra po sedištu. E sad, ova naša “računica” pokazuje da nacionalni stadion košta čak 26 hiljada, i to po ne-klimatizovanom sedištu. Računica koja građane Srbije sigurno neće činiti srećnim, za razliku od predsednika ćAce. Još kraće, bez klime, ali zato više od četiri puta skuplje nego što plaćaju oni prebogati Arapi.

A i putevi su slična "Alan Ford računica", jer cene izgradnje puteva u regionu koji su rađeni u poslednjih desetak godina pokazuju da su svi auto-putevi u okruženju bili barem dva puta jeftiniji po kilometru nego ovaj naš: Priština – Skoplje, 65,5 km za 700 mil (10,5 mil€/km); Priština – Tirana, 77 km za 820 mil € (10,5 mil€/km); Demir Kapija – Đevđelija, 28 km za 218 mil€ (7,7 mil€/km). Čak je i onaj najkomplikovaniji i najteži deo našeg auto-puta kroz Grdeličku klisuru, 26,3 km za 350 mil€, (13,3 mil€/km), koštao manje, i to sa sve mnoštvom tunela, vijadukta i potpornih zidova koji bi da se sruše.

A šta kaže zdrav razum, logika i matematika? Pa pokazuje da je rast ulaznih komponenti u građevinarstvu u poslednjih 12 meseci bio manji od 5% kumulativno. Možda je baš to i bio problem sa naprednom računicom radikalnih matematičara, jer 5 od 100, za čas postane 5 puta 100, i nastane poskupljenje od 500%. Logično, barem po ćacologiji, jer je „puta“ deo samog auto-puta.

Ipak izgleda da odgovor leži u jednostavnoj činjenici. A to je da se svuda u svetu u infrastrukturu uglavnom ugrađuju kvalitetni materijali, a da se kod nas u Srbiji ugrađuju nekvalitetni političari. I dok kvalitetnoj robi pred istek trajanja pada cena, kod nekvalitetnih političara ona raste kako im ističe rok trajanja. A sve to iz jednog ključnog razloga – zato što je korupcija srce Srbije, pogotovo sada, kad nema više Kosova. Sa medicinske strane, izgleda da ćAca i dalje pati od post-kovid simptoma, jer mu se još tada osladilo da krije ugovore, cene i podizvođače. Sećate li se onih respiratora od par stotina miliona evrića, pokazao ih ćAca u nekom magacinu, i to je bio poslednji put kad smo ih videli. Zna i ćAca da treba da se leči, ali i dalje beži od te izborne vakcine koja jedina može da spasi Srbiju od njegove bolesti. Sad sve to zna i EU, pa su mu zabranili da putuje dok se ne vakciniše, da ne zarazi još nekoga. EU je jedva izlečila neke svoje bolesnike, pa je zadnje što joj treba još jedan kliconoša koji širi zarazu.