U jednom romanu, koji smo čitali kao deca, Alisa je prateći belog zeca zalutala na drugu stranu ogledala, te je morala da prođe sve i svašta da bi se vratila u stvarnost. Naša Srbija je prateći naprednog radikala odlučila da zaluta direktno u televizor, i da, umesto ekranizacije života, preseli jednu Pavićevu seriju u našu stvarnost. Jer smo mi to tražili. Beli listići su doveli Belu lađu. I Šojića.

I tako, ide već dvanaesta sezona i završno pretvaranje demokratije u diktaturu, sa bezbrojnim zapletima, mnogobrojnim glavnim glumcima koji padaju u nemilost pa se nekim čudom vraćaju, ponavljanje mnogobrojnih epizoda i „glumaca“, bez da gledaoci primete, jedno Orvelovsko „kuvanje žabe“, zdušno medijski podržano kroz „naše ružičasto srećno pravo da znamo sve“, kao napredni radikalni recept za najuspešniju komediju i rijaliti u Srbiji. „Ispekao“ je svoj zanat glavni reditelj, još davnih devedesetih, naučio je kako da izbegne sve zamke i prepreke, i da dugoročno režira „budućnost u koju verujemo“. Ma, naš Aca je stvarno za Oskara. Ako znate na šta mislim.

Već godinama uživa, smeje se i bogati ta vladajuća glumačka elita, koja redovno dobija dobar rejting od birača za još jedan nastavak ove serije, bez obzira što se ova komedija i satira koju živimo, sve brže i sve vidljivije pretvara u tragediju, a i pravi horor film. Mnogobrojni alarmi za buđenje, od Ribnikara, preko Dubone i Malog Orašja, nisu probudili mamurnu i opijenu javnost. Kažu da je Isaku Njutnu jabuka pala na glavu, i tako omogućila da shvati i definiše gravitaciju. Sluđenoj Srbiji je trebalo da padne nadstrešnica od više stotina tona, da bi se konačno probudila. I otvorila oči. Čak i onaj deo Srbije koji ne uspeva da vidi ništa više od njegovog „ružičasto srećnog prava da zna sve“.

I ne mogu više da ne vide kako ih je Aca preveo gladne preko demokratije, direktno u korupciju i diktaturu. Desetogodišnji san o boljem životu i uređenoj, stabilnog državi, se raspršio i ogolio ružnu stvarnost. Gde se vidi opljačkana Srbija, koja je ostala bez svega što vredi i što čini jednu državu. Bez institucija, bez sudstva i tužilaštva, sa partijskom policijom i vojskom koja ne štiti, već ubija svoje građane. Neke kroz pad helikoptera, druge u direktnim sudarima, a sad imamo i najnoviji „izum“ kroz pokušaj gaženja ljudi koji odaju počast preminulima, vojnim kamionom, usred bela dana.

Ostali smo i bez tendera za skoro sve infrastrukturne radove koje plaćamo mi kao građani, bez ugovora, jer su proglašeni „državnom tajnom“, najverovatnije da se ne bi videlo koliko u procesu gradnje košta napredna „ugradnja“. Dok se u razvijenim demokratskim državama, u infrastrukturne objekte ugrađuju kvalitetni materijali, kod nas se izgleda ugrađuju samo nekvalitetni političari. I to najviše oni kojima po svim parametrima ističe rok trajanja. To se već oseća u vazduhu. Lepljivi i otužni smrad korupcije koji je izgleda nadjačao i rekordnu zagađenost vazduha. „Trulež“ korupcije koja se širi Srbijom, je prekrila svaku odgovornost i moral, i zarobila pored države i struku.

I onda je pala nadstrešnica. Protresla zemlju i ljude. Napravila talas koji je ogolio slojeve korupcije, i učinio vidljivom svu odgovornost i bahatost režisera ove naše tragedije, koji je spreman na sve i koji zarad sopstvenog rejtinga ne preza ni od čega. Od angažovanja huligana da razbijaju mirne demonstracije, unište Gradsku kuću u Novom Sadu, preko hapšenja dece i premlaćivanja penzionera.

Ostala je Srbija bez mnogo toga u zadnjih 12 godina. Ali izgleda da ipak nije ostala bez budućnosti. Probudila su se deca, srednje škole i fakulteti su ustali i poručili da je vreme za kraj ove serije. I da oni zahtevaju pravo da režiraju zadnju, oproštajnu epizodu. A svi mi, od aktivista, struke i opozicije, imamo završni i najveći zadatak, da im pomognemo. Jer bez njihove budućnosti nema ni naše.