Kaže naš narod da se na Sretenje sreću zima i leto, kao direktne suprotnosti. Izgleda da će ove 2025. na Sretenje baš biti raznih susretanja direktnih suprotnosti širom Srbije. A da li će se desiti i ono što kaže Sveto pismo, da je to dan posvećenosti i pročišćenja, da će možda Sretenje uspeti ono što nije uspeo Hilandar, e to ćemo već videti. Za početak, imaćemo susret “savetodavnog referenduma”, nepravedno zaboravljenog od nenadležnika, i direktne demokratije, koju sve više građana prihvata kao rešenje ove krize i velikog spora u Srbiji - sukoba između legalnosti i legitimiteta.
Sa jedne strane, legalisti, koje predstavljaju nenadležnik, nepismena i nebitan u ostavci, a koji i dalje imaju neku formu legalnosti, jer su im građani na izborima, primenom zakona i principa posredne demokratije, predali svoj suverenitet, da bi radili u javnom interesu, za građane, poštujući Ustav i zakone ove države. Problem nastaje kad ta legalno izabrana vlast odluči da zaboravi na javni interes, tamo neke građane, kao i da ne poštuje Ustav i zakone. Udario ih taj litijum u glavu. Tada vlast izgubi legitimitet i građani imaju pravo, da kao nosioci suvereniteta, uzmu natrag u svoje ruke da odlučuju o svojoj sudbini. Jer se legalnost stiče zakonom, a gubi kad legitimni izaberu bezakonje.
Studenti su to prvi shvatili, i kroz organizaciju plenuma oduzeli moć od svojih nelegitimnih studentskih parlamenata, koji su više služili da blokiraju studentske interese, a sve u cilju ispunjenja naprednih ciljeva vlasti. Tako su studenti na svom primeru počeli sa edukacijom građana o tome, kako se i zašto primenjuje direktna demokratija. Ukoliko ova vlast i dalje bude gluva i slepa na građanske zahteve za poštovanje Ustava i zakona, plenumi širom zemlje, ne samo studenata, će preuzimati od nelegitimnih deo po deo uzurpirane vlasti i vraćati je građanima. A onda će predstavnicima vlasti uzeti i slobodu. Jer su tako zaslužili. I tako je krenulo. Od fakulteta do fakulteta, od grada do grada, preko opština i sela, sve do najmanjeg mesta u Srbiji, lavina građanskog nezadovoljstva je krenula u edukaciju i oslobađanje zarobljene države, tako da više skoro da nema mesta gde direktna demokratija nije pokucala na vrata. Nekada je bilo “od oca na sina”, a danas je “od deteta na roditelje, na dede i babe”. Sto dana edukacije dovelo je do toga da je po prvi put u novijoj istoriji Srbije internet i optički kabl pobedio TV antenu i set-top box, ako znate šta hoću da kažem, i to u čak 250 mesta širom Srbije. I širom sveta, sve do Madone.
Pročitajte još:
Sve u svemu, biće ovo pravi epski boj na Sretenje, između Nobelovaca i Oskarovaca, kao u nekom filmskom spektaklu, biblijski sukob dobra i zla. Nobelovci nose “oružje” mladosti, prkosa, znanja i budućnosti, dok su Oskarovci “zaštićeni” nacionalnim oklopom medija, silom policijskih kornjača uz dodatak kobri, i kriminalaca i huligana obučenih od strane službe da zaštite svoje vrhovno božanstvo – Oskara. Ne moram da vam objašnjavam ko je ko u ovom sukobu dobra i zla. Ako niste odmah prepoznali ko je Oskar, to je zato što je imao on razna imena, u zavisnosti od toga dal’ ga imenuju navijači, građani ili oni njegovi. Neka nisu ni za novine. Ali u zadnje vreme su ga skoro svi, kao pravo božanstvo, imenovali Oskarom, prema nebesima, odnosno nekoj SKY aplikaciji. Ovi Nobelovci, kao tipični intelektualci, dali su mu naučno ime – predmetna institucija mahom protokolarnog karaktera ili PIMPk. Šta su ti akademci, svakom biću moraju da daju i neko dugačko, skoro latinsko ime.
Hajde da se vratimo na ključni događaj, jer svaki veliki meč mora da ima i svoje uvertire, da bi obe strane privukle što veći broj pratilaca. PIMPk je krenuo iznenađujuće skromno, u skladu sa mogućnostima, a izgleda i istraživanjima. Najmanja mesta, udaljena sela, po seoskim domovima kulture, ispred lokalne kafane ili zadruge, jer izgleda da drugačije i ne ide kad se radi oproštajna turneja nekada popularne zvezde. Dok se 250 mesta podiglo u Srbiji, PIMPk teško može da skupi 250 posetilaca na jednom mestu. Sa druge strane, Nobelovci nastavljaju da pune trgove, blokiraju najveće raskrsnice, otvoren prostor, jer Srbija i dalje nema te hale koja može da primi desetine i desetine hiljada ljudi. Masu koja nije ni levo ni desno. Masu koja je bila dole, unižena, a sad se pokrenula da skine one na vrhu. Što bi se reklo jezikom protesta, “i levi i desni, jednako su besni”.
Došlo je čak i do generalnih proba. Oskarovi litijumski lojalisti, što bi da kopaju po Mačvi, i paori iz Bogatića sa šakama kao lopate, su pre neki dan imali probni dijalog, baš na način koji oskarovci razumeju, a što je lepo objasnio Jovo Bakić. Probaše lojalisti ono njihovo, iza zaključanih vrata i policije, al’ paori su posebna sorta. Kad imaš leđa kao haubu od FAP-a i šake kao lopate, nije ti problem da upadneš na, pazi sad, “zaključanu javnu raspravu“, i primeniš terapiju zvanu Jovobakicilin, i to Forte. Bilo je potrebno samo desetak minuta terapije da se i vodeći lojalista iz Bogatića odrekne Oskara i “iskreno”podrži Nobelovce.
Šta da vam kažem. “Choose your fighter”. I da idemo na Sretenje. Svi. Da svako sretne svoju sudbinu. Jer je ipak mi sami kreiramo. Pa kom’ opanci, kom’ fundus.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare