Starim. To nije moje telo čije me propadanje opominje, već sve izraženija osetljivost. Planovi za Beograd, koji se najavljuju, rastužuju me i uznemiravaju. Oni su, izgleda, ozbiljni kada kažu da će ukloniti Stari savski most, kako bi, umesto njega, podigli novi, koji bi se vizuelno bolje uklopio u estetiku Beograda na vodi, koji je sâm estetski beznačajan, odnosno, nespojiv sa lepim. Stari savski most za gradonačelnika "nema nikakvu kulturološku i istorijsku vrednost", on ga zove "nacističkim mostom", a ja to ne bih dalje bespotrebno komentarisao i zamarao očiglednim; te tvrdnje govore same za sebe. Sve izvesniju realizaciju tog plana doživljavam kao ujed za dušu.
U Beogradu sam rođen i u njemu, bez prestanka, živim punih 47 godina a, što bi rekle tetke, dobro sam „uzeo“ i onu 48. Istini za volju, to što sam ovde i sada srećan je splet veoma nesrećnih okolnosti, ali nije to tema. Tema su… nazovimo ih „nelogičnostima“ u planiranju „razvoja“ grada u kome živim, ono što je taj „razvoj“ već doneo i ono što će doneti, što budi strepnju i nesigurnost. To su one ideje i planovi zbog kojih reč „razvoj“ stoji pod navodnicima, jer osim stanogradnje i pripadajućih aspekata privrede, ne primećujem da su svi ti projekti bilo šta razvili. Te profitabilne, ali u svakom drugom smislu banalne, a trajne intervencije u prostoru, Beogradu su donele hiljade novih stambenih jedinica, popis kaže više od 136.000 u poslednjih jedanaest godina, kao i nebrojene kancelarije, salone, ugostiteljske objekte… Ti blokovi višespratnica guše i pritiskaju postojeću infrastrukturu koja ni saobraćajno ni komunalno ne prati izgradnju, daveći konačno i Kalemegdan, i pored toga što se još niko nije usudio da mu ospori „kulturološku i istorijsku vrednost“.
Nedaleko odatle, uzvodno, narasta i simbol takvog „razvoja“, Beograd na vodi, pravi mali grad-spavaonica za bogate koji, iako posejan na najvrednijem gradskom zemljištu, gradu-domaćinu i njegovim stanovnicima nije doneo ama baš ništa. Ovog marta isteći će punih devet godina od kada je počelo uklanjanje prvih šina, što se uzima kao početak građevinskih zahvata na toj lokaciji. Takozvana „promenada“ i urbanizacija prostora koji je javno tretiran kao zapušten, nisu zamaskirali činjenicu da na tom prostoru ni dan danas nema pozorišta, galerije (osim Galerije koja to nije, ali gde beležimo jedan bioskop), javnih prostora poput amfiteatra (onaj trg oko spomenika Stefanu Nemanji nije pokazao bilo kakvu značajniju „gravitacionu moć“), da tamo nema slikarskih i umetničkih ateljea, centara kulture, opere ili zgrade baleta, koncertnih dvorana, prostora za alternativnu (pa i mejnstrim, što da ne…) scenu, malih ili velikih muzeja, zadužbina, naučnih ili obrazovnih institucija, dakle, nema tu nema ničega na „polzu“ Beograđanima. Niti tamo ima šta da se vidi.
A kakva je to samo šansa bila… Pa, propuštena. A, kažu – biće… Dvojezična škola, muzej u zgradi stare Železničke stanice, dečije pozorište i dečiji muzej u zgradi Pošte 2… Biće rekonstruisana i stara ložionica, bili su izloženi planovi u Knez Mihajlovoj, na ulazu u Kalemegdan i svuda su bili neki stolovi i stolice jer, jel’te u Beogradu nema gde piće da se popije. Tamo na sajtu kažu: dve osnovne škole, jedanaest vrtića, uz više od 50 kafića i restorana, te više od 300 prodavnica, a sve to na (valjda…) milion kvadrata. Biće jednom, kada dođe na red i kada ruka kapitala već krene ka prostoru Sajma.
Pročitajte još:
Arhitekta Slobodan Maldini opominje na tu novu šansu koja preti da bude propuštena. Prema njegovim rečima, buduće širenje prostora za izgradnju na prostor Sajma ”šansa je koja se javlja jednom u 100 godina“, da na površini od 40.000 kvadratnih metara Beograd dobije najveći kulturni centar na Balkanu, što, kako je rekao, treba da bude osnovni uslov ako investitor želi da ga se „domogne“. Moje su strepnje, da parafraziram čuvenu stilsku figuru iz vremena kada su se „Večernje novosti“ čitale, dublje nego nade.
I da budemo načisto, nisam naivan – jasna je meni glad kapitala za utočištem. Neću o finansijskim aspektima tih poslova, poreklu kapitala, tokovima novca, načinu rešavanja imovinsko-pravnih sporova, uloženom i dobijenom zauzvrat… Vredni su novinari-istraživači o tome napisali dovoljno, ja tu ne bih imao bilo šta novo da dodam. Zato se držim pitanja logike u konceptima koji te nove prostore izgradnje lišavaju svakog sadržaja koji ne potpada pod komercijalni u najužem smislu te reči. I da budemo potpuno fer, nije se sa tim počelo u Beogradu na vodi, samo nas nije bilo briga, jer su takva naselja nastajala na bezimenim utrinama. Nismo bili zabrinuti sve dok nam taj i takav koncept nije došao pod nos.
Dugo sam pokušavao da dešifrujem logiku i razumem ljude koji donose odluke, da shvatim kako to kreiraju grad kroz koji duva takva promaja praznine, a da ne pametujem o onome u čemu nisam vičan, osim kao čovek sa iskustvom u prostoru, poput sve teže podnošljivog saobraćaja, nefunkcionalnog javnog prevoza, vodovodne i kanalizacione mreže koja grca pod novim kvadratima, ekološke ugroženosti sakaćenjem zelenih površina, toksičnim vazduhom i otpadnim vodama koje se neprečišćene izlivaju u gradske reke. Bio sam sklon da, potcenjivački priznajem (!), to pripišem preslikavanju jednog društvenog modela gde možda stvarno nema potrebe za kulturom, znanjem, prosvećenošću i lepim, gde vlada odsustvo razumevanja za javno, zajedničko i neprofitno; mislio sam kako u tome leži tajna i meni neshvatljivog, dubokog nerazumevanja funkcije i važnosti istorijskog nasleđa i čuvanja onoga što je od njega ostalo u gradu koji je tokom čitave svoje istorije iznova i iznova rušen. Ali, to nije bilo u redu. Svaki, pa i taj čovek koji meni izgleda u tom smislu beslovesno, ima potrebu za lepim, da bude deo neke zajednice sa kojom će, između ostalog, deliti i neki prostor i da mu boravak u tom prostoru bude udoban i zdrav, a transfer sa jedne na drugu lokaciju brz i u svakom smislu ekonomičan. Stvar je, sada mi se čini, u nečem drugom, u skrivenom delu jednačine koja će popuniti svaki logički nedostatak.
Možda grešim, mada me logika iznova uverava u to, tek odluke o budućnosti Beograda kao da donose ljudi koji u njemu ne vide svoju budućnost. To toliko toga objašnjava – da oni zaista planiraju da u njemu starimo zajedno, učinili bi što je do njih da i njima u njemu bude komotno, udobno, zdravo i lepo; brinuli bi se o kvalitetu života u njemu, brinući se zapravo o sopstvenom. Međutim, pravac „razvoja“ Beograda navodi na zaključak da oni svoju penziju planiraju na nekom drugom mestu, negde tamo gde su gradovi krojeni po meri čoveka. Rastužuje me to, ali nemam drugo logično objašnjenje za postojeću viziju Beograda. Ostajem, istovremeno, otvoren da me budućnost demantuje, kritički preispitujući svoje strepnje.
Samo ne znam, šta ćemo mi… I šta će biti sa nama što ostanemo, ako Beogradu, u međuvremenu, ipak uzmu i dušu.
