Šta je „višak“ na Trgu Nikole Pašića?

Lični stav 06. mar 202416:28 59 komentara
Shutterstock/Milos Dumic

Vraćanje, kako je najavljeno stare fontane na Trgu Nikole Pašića iz perioda dok je ovaj nosio ime Marksa i Engelsa moglo bi se okarakterisati kao povratak izvornom izgledu i imenu. Međutim, to neće biti slučaj čime će se u stvari nastaviti sa nedoslednostima kada je u pitanju koncept i stil, pa ćemo i nadalje imati trg imena Nikole Pašića, koji je, paradoksalno jedan od prvih socrealističkih celina u Beogradu.

Izgrađen neposredno posle II svetskog rata, jedan je od retkih primera arhitekture socijalističkog realizma u Beogradu. Iako se misli da je većina izgrađenog u decenijama posle Drugog svetskog rata socrealizam, to nije slučaj.

Novi Beograd je primera radi izgrađen pretežno u modernom i zapadnjačkom stilu, uz primese brutalizma, konstruktivizma i naravno, soc realizma.

Razlog ovom odstupanju je u dobroj meri političke prirode. Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine kada je Jugoslavija odlučila da umesto u Istočnom bloku, ide svojim putem u izgradnju (mekog) socijalizma, odrazilo se i na arhitekturu. Kao što se uostalom odrazilo i na izbor filmova gde je bilo dosta američkih. Ili muzike gde je dominirala muzika sa Zapada.

U svakom slučaju, Trg Marksa i Englesa postao je prvi socrealistički u Beogradu i kao takav nema nikakve veze sa nekadašnjim predsednikom Vlade, radikalom Nikolom Pašićem, kao što ni on nije imao bilo kakvih sklonosti ka levim idejama.

Naprotiv, tokom brojnih vladi Nikole Pašića, Komunistička partija Jugoslavije je bila zabranjivana, a za komuniste su otvarani radni logori.

Podsećanja radi, osnovana je 1919. pod imenom Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista) (SRPJ(k)), a posle velikog uspeha na izborima, zabranjena je i desetkovana policijskom represijom već krajem 1920. godine. Komunisti su bili proganjani tokom celog postojanja Kraljevine Jugoslavije.

Osim arhitektonskih i ideoloških razlika, ne uklapa se ni sadržinski, jer se na ovom mestu već decenijama nalazi centrala sindikalnih, radničkih organizacija.

Pašić je češće bio i sukobu sa radnicima, a ostao je upamćen i po zataškavanju krupne korupcije i prevara svog sina Radomira, koji je trebalo da završi i pred streljačkim strojem zbog izdaje.

Da ovaj Trg izgleda nema sreće pokazali su i njegovi tvorci koji su ga decenijama koristili kao parking. Kada je konačno, pre 30-ak godina posađeno drveće, a automobili proterani, prostor je posle par godina ponovo narušen, ovog puta imenom i bistom nekoga ko tu ne pripada.

Sada se vraća stara fontana iz socijalističkog perioda, ali statua i ime ostaju isti, čime se nastavlja tradicija da pobednici brišu staru i pišu svoju istoriju, za razliku od npr. Francuske gde i dan-danas jedna stanica metroa u Parizu nosi ima Staljingrad zbog pobede Sovjeta u ovoj možda i prelomnoj bitki u Drugom svetskom ratu. Ime nije promenila ni kada je ovaj grad preimenovan u Volgograd, ili kad je Staljinovi zločini postali javni i opšte poznati.

Marks i Engles su bili mislioci i filozofi daleko od zločinaca poput Staljina, a izvesno je da su napravili i manje krivičnih dela od Pašića. Trg sa njihovim imenom je deo istorijskog i arhitektonskog nasleđa koje bi, po pravilu, trebalo da se čuva.

Da je bilo političke volje Nikola Pašić je mogao do sada mnogo puta da dobije adekvatno obeležje, negde gde je to primerenije, ali je izgleda bilo lakše staviti spomenik negde gde ne pripada, nego se time pozabaviti kako treba.

Da li Nikola Pašić zaslužuje tolike počasti, prosudite po onome šta je o njemu napisao u knjizi „Čujte Srbi“ jedan od najvećih „Srba“ ikada, čovek poznat po poštenju i vrednoći, švajcarski doktor Arčibald Rajs, čije ime nosi jedna osnovna škola u Beogradu i čije srce je bilo sahranjeno na Kajmakčalanu.

„Među vašim političarima koje sam upoznao bilo je ljudi koji su mogli da budu veliki državnici da su zaista bili rodoljubi bez računa, predani opštem dobru i hrabri. Najbolji primer za to je Nikola Pašić. Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju. Sigurno je jedan od onih vaših državnika koji su najviše učinili. Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje. Da su mu interesi bili suprotni, on bi svoju veliku inteligenciju – u velikom delu satkanu od lukavstva i spontane intuicije – koristio protiv vas.

Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. Elem, čovek koji se preda samo opštoj stvari, a Pašić je tokom celog života bio samo političar i kome je na pameti samo ta opšta stvar ne bogati se, naprotiv – on žrtvuje i ono što je mogao imati. Borba za neku ideju, ideal košta. Znam nešto o tome. Odbrana vas koštala me je svega što sam imao: bogatstva, položaja, budućnosti. Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više. Da je Pašić zaista bio velik i pošten čovek, kako bi neki hteli da ga predstave, posle njega bi našli samo ženin miraz, a bilo bi čudno da i on bude potpun jer su Pašić i, pogotovo, njegovi živeli na visokoj nozi, a dugovi sina, koje je otac plaćao, sigurno su nadmašili miraz gospođe Pašić. Uz to, zaista veliki čovek se gnuša druženja sa pokvarenjacima. On u svom okruženju traži ljude koji su mu moralno slični, znači poštene i nesebične ljude poput sebe.

A Pašićevo okruženje?! Ljudi siromašna duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojima je dozvoljavao da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima. Pa ona neverovatna Pašićeva slabost prema nedostojnom sinu… Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom nepostojeće bolesti. Čovek koji je na položaju političkog vođe jedne države u ratu morao je održati sinu sledeće slovo: ‘Ti si mi sin jedinac. Mesto ti je među onima koji prsima brane zemlju koja mi je poverila svoje interese. Kažeš da si bolestan. Nije važno, čak i da si na samrti, moraš da budeš među braniteljima otažbine. Idi i izvrši svoju dužnost! Ako to ne učiniš, odričem te se i nikada te više neću videti!’ Međutim, umesto da mu održi to slovo, Nikola Pašić je dopustio sinu da banči po Parizu i da na Krfu svojom raskošnom limuzinom pregazi srpske junake koji su se izbavili iz neprijateljskih planina Albanije. Pašić je bio realista i mislio je da su svi ljudi kao on. Tako, kada mu je jedan zajednički prijatelj prigovorio što je loše postupio prema meni, odgovorio mu je: ‘Pa, šta hoće taj čovek? Tri puta sam mu nudio novac, a on je odbio!’ U tom odgovoru se sadrži sav mentalitet tog državnika.

Stari Pašić je poslužio kao primer vašim današnjim političarima-strančarima. Oni su se oblikovali prema njemu. Stvorio je te bezobzirne političare, profitere koji državu često smatraju kravom muzarom čijim se mlekom hrane“, navodi Rajs u kritici tadašnjeg sistema.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare